Iz ringa pod oblake
Nekome se zavrti u glavi i kad se popne na hoklicu, a Božidar Gavrić Gavro (64) iz Banje Koviljače i na visini više od 200 metara oseća se kao u dnevnoj sobi. Ovaj graditelj i rušitelj fabričkih dimnjaka znao je i da prezalogaji sedeći na vrhu dimnjaka uživajući u pogledu koji dopire dokle oko seže, uvek vodeći računa o sebi, ali nikada ne osetivši strah što prkosi oblacima i pticama.
Gde god je bio na terenu, uvek je nosio patike i trenerku i obavezno trčao po nekoliko kilometara.
Da ostane u snazi i ojača ruke sigurno je koristilo podizanje teških konzola i obaranje dimnjaka macolom, ističe ovaj nekadašnji sportista koji je deset godina kao teškaš bio član BK Loznica.
Pad bez ogrebotine
- Bilo je raznih situacija, ali nikada nisam bio ozbiljnije povređen. Jednom je moja ekipa rušila radarsku kupolu. Bila je na zgradi visokoj četiri metra, a prečnik kupole bio je skoro 20 metara. Tu sam okačen za konopac skidao neke elemente i desilo se da u jednom momentu pukne, a i bio je tanak, pa sam aterirao sa osam metara visine. Kolege su dotrčale da vide da li sam čitav, a prošao sam bez ogrebotine. Uspeo sam, sećajući se dečakih dana, da se dočekam na nožne prste i odmah bacim u stranu tako da ne povredim kičmu. Ustao sam odmah i nastavio posao - seća se Gavrić.
Potera za vevericama
Samo što je te 1977. godine skinuo vojničke čizme dobio je ponudu da se zaposli u preduzeću Crnotravac, onako visok i plećat odmah je prihvatio, ne sluteći da će narednu skoro deceniju i po tu biti na platnom spisku, ali i da će mu prvo radno mesto odrediti životni put.
Dospeo je na visok položaj, bukvalno, jer je počeo da gradi, ali i obara dimnjake širom nekadašnje države ostavljajući svuda uspomenu na vrednog, odgovornog, stručnog i neustrašivog radnika, stekavši prijateljstva svuda gde bi zakoračio.
- Odrastao sam igrajući se sa bratom u gučevskoj šumi po kojoj smo od malih nogu jurili veverice po drveću.Penjali smo se po stablima, prebacivali se s grane na granu bez imalo straha od visine, a ta urođena spretnost dobro mi je došlo kada sam počeo da drugujem sa dimnjacima. Prvi posao bio je u Prištini gde sam na dimnjaku jedne toplane za izlivanja betonskih prstenova montirao konzole.
Od Zenice do Ukrajine
Bio je na vrhovima dimnjaka u Drmnu 250 metara, Obiliću (220), Pančevu (160), Zenici (150 metara)... U Iraku je u vreme Pustinjske oluje gradio dva dimnjaka visoka po 150 metara, a u Ukrajini je na dimnjacima menjao staru bravariju i platforme.
Bio sam na skeli i na prvom poslu upoznao sav rizik koji nosi. Kad dizalica nije mogla da izvuče konzolu tešku 50 kilograma, probao sam da je dohvatim, ali je mojih blizu 100 kilograma bilo previše za fosnu na skeli koja je pod mojim nogama pukla.
Samo zahvaljujući brzom refleksu nisam pao u bezdan dimnjaka jer sam se uhvatio za konzolu i uspeo da se spasem - priča svoje dogodovštine Gavrić.
Pored gradnje, on je i obarao ili skraćivao dimnjake. U Kraljevu je obarao u zemljotresu oštećeni dimnjak koji nije bio naročito visok, ali zbog težine oštećenja veoma opasan.
Seća se da je napukao u dužini od nekih petnaest metara i da ga je macolom rušio polako, celih pet dana. U svom komšiluku je pre desetak godina "skraćivao" dva dimnjaka nekadašnje Viskozine Energetike gde je jednom od 120 metara srušio 20, pošto se nakrivio oko pola metra. Tada mu se dok je bio na visini preko noge prevalio veliki komad zida, ali ga je ponovo spretnost spasla da ostane nepovređen. Drugome je jednostavno prepolovio visinu.
"Naljutio" suprugu
Gavrić je sada zaposlen u Novom Crnotravcu i, mada gazi sedmu deceniju, i dalje radi. Mogao bi naredne godine da se penzioniše i rastane od dimnjaka i visina, ali oseća da može i dalje da radi. Da je u dobroj formi i snazi potvrdio je lane kada je pet galerija montirao na dva dimnjaka visoka po 120 metara.
- Mnogo je teže i opasnije rušiti nego graditi dimnjak. Kada se radi dimnjak, postavljaju se skele i ide se u visinu, a kada se ruši, njih nema i treba paziti kada obaraš delove zida da ne padneš zajedno sa njima. Visine se nikada nisam plašio, ali sam je uvek poštovao i na poslu bio maksimalno koncentrisan.
Trenutak nepažnje može biti koban i tu nema mesta improvizaciji i neozbiljnosti. Inače, uvek sam tamo gde drugi ne smeju ni da pogledaju. Pitali su mnogi kako je gore kada se čovek nađe na vrhu dimnjaka i hoda njegovom ivicom, a zna da okolo nema ničega. Meni je u visini lepo, osećam se slobodno - priča Gavrić koji nije vodio evidenciju pa ne zna na koliko je dimnjaka bio.
Sve ove godine, to su četiri pune decenije, dok on gradi ili obara dimnjake kod kuće ga čeka supruga Radinka.
Mirno spava tek kada vidi da je Gavrić došao kući i ostavio dimnjake bar na nekoliko dana, a ako se ne javi kad ga nazove, ona se zabrine. Danas rado prepričava kako je jednom otišao u Zenicu i igrom slučaja skoro mesec dana nije se javio kući. Radinka nije bila lenja nego je iz Koviljače zapucala do njega, a kada su mu kolege preko poljskog telefona rekle da siđe sa dimnjaka jer mu je došla žena, nije mogao da veruje.
