Žal za cipelom od čiste kože
Draža Ignjatović (67), najstariji je obućar u Vranju i jedan od trojice preostalih. "Nekada je Vranje bilo zanatlijska varoš, načičkano radnjama, posebno u centru. Danas, mnogi zanati su izumrli, a to čeka i obućarski", reči su majstora koji je prve duboke cipele napravio još 1958. godine. I dalje ih čuva u svojoj radnji.
"Moje ruke napravile su na hiljade cipela od čiste kože, sad samo nešto ako zakrpim, zalepim, za 100, 200 dinara. Od toga ne može da se živi. Srećom, stekao sam penziju", kaže Draža.
Na zanat je krenuo davne 1957. godine. U društvenom preduzeću "Moda" na čijem čelu je bio Mile Petković Gudža, poznati obućar.
"Imalo je od koga da se nauči zanat. Kreneš, učiš neko vreme, a onda ti kažu: "Da te vidimo ima li te ili ne, izaberi kožu i đon i kreni da praviš cipele", navodi Draža.
Tako je i bilo, Draža je prve duboke cipele od čiste kože napravio 1958. godine koje još uvek čuva u svojoj radnji i pokazuje mušterijama.
"Znalo se majstor je mogao da napravi jedan par cipela za osam sati, eventualno drugi da započne. Osam sati da radi i da koristi pauzu deset minuta za fruštuk. Nikad ne bih postao to da nisam imao majstore poput Dobri Canje, Duška Pevle ili Dragana Petkovca", priča Draža.
Od njih je naučio da izrađuje oficirske čizme, cipele svih vrsta, čizme, kopačke za fudbal. Posle zanatskog preduzeća "Moda" zaposlio se u fabrici obuće "Koštana", ali nije se dugo zadržao. Radio je od 1960. do 1964. godine.
Ne može bez radnje
|
"Nije fabrika bila za mene. Kao dobar majstor već sam radio cipele, muške i ženske u kući. Dečački san je bio da imam svoju radnju, da budem majstor koji ima svoje učenike kojima će preneti znanje", kaže Draža.
Od 1964. godine drži privatnu radnju u užem centru grada, u blizini gradske Bujkovske pijace. Punih 46 godina svakog jutra u sedam ujutru otvara svoju radnju i nije se umorio.
Nekad se radilo ručno i obućarski zanat nije bio nimalo lak. Kovalo se drvenim ekserima, šilo je bilo glavna alatka. Od mašina samo se koristila šivaća.
"Mušterije su bile zahtevne, vodilo se računa o kvalitetu. "Majstore, će ih nosim jedno deset godina", govorili su, a ja sam uzvraćao: Nosićete ih dok ste živi. Uglavnom, tako je i bilo, moje cipele za života teško je ko mogao da pocepa", ističe Draža.
Kroz njegovu radnju prošlo je mnogo učenika koji su postali dobri majstori i kasnije, uglavnom, radili u "Koštani". S ponosom se seća učenika, braće Ljube i Mikija Antića koji sada rade u inostranstvu. Ljuba je u Parizu, Miki u Frankfurtu.
