Od siromaha do heroja
Đorđe Petrović, poznatiji pod nadimkom Crni Đorđe ili na turskom Karađorđe, rodonačelnik je i osnivač dinastije Karađorđevića. Istoričari nisu uspeli da utvrde kad je Đorđe rođen, ali smatraju da je ugledao svet, najverovatnije, 14. novembra 1762. godine, na Đurđic, u Viševcu. Imao je dva sina, Aleksu i Aleksandra.
Malo pouzdanih podataka postoji o njegovom životu pre Ustanka, zato su mnogi događaji pretočeni u legendu ili su obavijeni tamom. Smatra se da njegovi preci potiču iz Vasojevića. Po Radošu Ljušiću, u jednoj od poznatijih seoba srpskog naroda, pod patrijarhom Šakabentom 1737-39, doselili su se Karađorđevi preci, najverovatnije, sa hercegovačko-crnogorskih brda u Šumadiju. Ova seoba, kao što je i dotad bivalo, usledila je kao posledica austrijsko-turskog rata 1737-1739, u kojem su učestvovali Srbi. Prezime mu je po ocu Petru.
Karađorđe potiče iz siromašne porodice. Majka mu je bila Marica Živković iz Masloševa u Šumadiji. Njegov otac je zbog siromaštva (bio je toliko siromašan da nije mogao da plaća porez pa bi ostali stanovnici sela u kojem je živeo morali da preuzmu ovu obavezu umesto njega često menjao spahije i mesto boravka, s obzirom da Turci raju nisu preterano vezivali za baštinu. Kako je Đorđe stasavao i služio kod imućnijih Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala.
Godine 1785/86. Đorđe Petrović se ženi Jelenom Jovanović. Posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji, jer je navodno ubio Turčina. Izbegao je u Srem sa svojom porodicom.
U tom zbegu se desio događaj koji je mnogo osporavan i izazvao velike polemike među istoričarima - oceubistvo. Priča je da je njegov otac, koji je godinama služio kod Turaka, u jednom trenutku odlučio da nagovori sve da se vrate i nastave da žive kao do sada, služeći Turke. Kada je uvideo da majčino preklinjanje oca da odustane od povratka ne pomaže i da ima podršku svih, digao je ruku na oca, a potom je njegovog oca Petra dotukao momak iz pratnje. Ubistvo je, po Vuku Karadžiću, učinjeno u ljutnji i iz ljubavi, i njime su spašeni svi iz zbega, a njegov otac sramote i ropstva. Godine 1796. godine, po povratku u Srbiju, Karađorđe se ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od sveštenstva i naroda dobio.
Karađorđe je ubio ne samo svog oca već i još jednog člana svoje porodice, svog brata Marinka, tako što ga je obesio iznad kućnog praga, zbog optužbi stanovnika Topole za nasilničko ponašanje.
Pred kraj austrijsko-turskog rata, 1787. godine, kod nas poznatijeg kao Kočina krajina, Karađorđe počinje da ratuje na strani Austrije protiv Turaka. Sredinom 1791. zaključuje se mir, Karađorđe dobija unapređenje i medalju za hrabrost i odmeće se u hajduke, gde predvodi veliku hajdučku družinu. 1793/94. dolazi do opadanja hajdučije i Đorđe se povlači i živi mirno sa porodicom u Topoli.
Kraj 18-og i početak 19-tog veka donosi povećanje zuluma koji su Turci činili nad srpskim narodom. Ogromni nameti, samovolja i terorisanje naroda od strane Turaka i janjičara, gušenje svakog otpora dovode do udruživanja srpskih velikaša i dogovorima oko pobune. Povod za Prvi srpski ustanak bio je krvavi događaj, poznat kao "Seča knezova", o čemu je pevao Filip Višnjić u čuvenoj pesmi "Početak bune protiv dahija". Posecanjem viđenijih srpskih glava, Turci su hteli da zaplaše srpski narod i onemoguće ustanak za koji su znali da se sprema.
Na narodnom zboru u Orašcu Karađorđe je izabran za vođu ustanka i tako je stao na čelo izmučenog srpskog naroda u borbi protiv Turaka. Ne može se tačno reći kada je održan zbor u Orašcu, ali se uzima najčešće pominjani datum, a to je Sretenje Gospodnje, 15. februar 1804. godine (2. februar po starom kalendaru).
Karađorđe je lično obilazio narod i dogovarao sa ostalim vođama tok borbe i pripreme za ustanak. Kao strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama. Ostalo je zapisano da su ga se plašili zbog preke naravi i zbog spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja. Iza njega su ostale mnoge pobede često nad brojnijom i opremljenijom turskom vojskom: Ivankovac, Mišar, Novi Pazar, Varvarin...
Nakon mira u Bukureštu dolazi do nesloge među ljudstvom što se odrazilo i na delovanje i akcije naroda. Karađorđe uviđa da je dalja borba uzaludna i odlučuje da 1813. godine pobegne u Austriju, ali se 1816. pridružio grčkom pokretu u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka.
Sledeće godine je došao tajno u Srbiju kako bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je po Miloševoj naredbi ubijen na ljetnji Aranđelovdan, 26. jula 1817. godine u selu Radovanju kod Velike Plane.
|
