Pomozite porodici Kaloci!
Nakon nedavne tragične pogibije pilota Vojske Srbije Roberta Kalocija društvenim mrežama već desetak dana kruži otvoreno pismo ministru odbrane Aleksandru Vulinu, u kome se iznose zaprepašćujući detalji da je on imao tek dva sata naleta mesečno, te da je od 500 evra plate morao da plaća stan, ali i izdržava porodicu.
Autor, Milan Radošević, potpisao se kao "prijatelj pokojnog pilota" istovremeno je pozvao i tetku supruge ministra Vulina da, kada je već pomogla njemu sa 200.000 evra, pomogne i Robertovoj porodici sa deset puta manjom sumom.
"Predlažem da tetki Vaše supruge u Kanadi javite da pokojni Robert Kaloci, major Vojske Srbije, tokom svog časnog i poštenog rada od 1993. do aprila 2018, kao profesionalni pilot u Republici Srbiji, iz objektivnih razloga nije mogao da sebi napravi, kupi ili dobije stambenu jedinicu kao osnovni pojam u kom bi mu živela porodica dok je on ginuo za Republiku Srbiju, te da porodici pokojnog Roberta (supruga i sin), gestom humane i velikodušne osobe, tetka Vaše supruge iz Kanade, na isti način i pod istim okolnostima kao i Vama, poštovani gospodine Aleksandre Vulin, dostavi određenu sumu novčanih sredstava (slobodna volja tetke iz Kanade) koja bi bila iskorišćena isključivo za kupovinu stambene jedinice u kojoj bi se smestila porodica pokojnog pilota Roberta Kalocija, a ja, Milan Radošević, drugar pokojnog Roberta, preuzimam na sebe da sve troškove u toj stambenoj jedinici koje ta porodica stvori, otplaćujem mojim ličnim sredstvima dok supruga i sin pokojnog Roberta ne dobiju stalno zaposlenje u bilo kojoj firmi, ustanovi ili slično na teritoriji Srbije ili dok ne napuste teritoriju Srbije", stoji između ostalog u otvorenom pismu minustru odbrane.
Ne zaboraviti junake
Milan Radošević ističe da otvoreno pismo ministru odbrane ne treba shvatati kao njegov obračun sa Aleksandrom Vulinom.
- Nemam ništa lično ni protiv Vulina ili bilo kog drugog. Obraćao sam se funkciji koju on obavlja. Zato za mene nisu problem ni njegova tetka ni on, već sistem. Država ne sme sebi da dozvoli luksuz da se dogodi ovakva tragedija, pa da se tek onda sete da njeni junaci žive kao podstanari, da jedva preživljavaju mesec dana - ističe Radošević, apelujući na ljude da ne nude pomoć porodici Kaloci preko njegovog Fejsbuka, već da to urade direktno ili preko Vojske Srbije.
U razgovoru za "Vesti", Radošević otkriva da se sa Kalocijem upoznao 1985, kada su zajedno upisali Vojnu školu u Mostaru:
- Iskreno, očekivao sam da me bilo ko iz tužilaštva ili Ministarstva odbrane pozove i pita odakle mi podaci koje sam izneo, posebno oko časova naleta, šta to ja zapravo hoću. Međutim, niko me nije ni kontaktirao čak ni preko Fejsbuka. Ovo pismo je bila potreba da ukažem na sistemski problem naše države da o svojim herojima ne brine ni za života, a još manje kada nestanu. Priča o pilotu Kalociju je trajala ukupno pet minuta po televizijama i možda će dobiti još pet minuta ako Vojska ispuni obećanje i porodici dodeli stan. Niko ne razmišlja od čega će da otplaćuju stan kao što ni sada niko iz države ne razmišlja od čega preživljavaju supruga Snežana, koja je uzaludno godinama pokušavala da nađe posao i njihov sin Marko, koji završava fakultet, kada po zakoni ni jedno ni drugo nemaju prava na penziju - kaže na početku razgovora Radošević koji je majora Kalocija poznavao iz Vojske.
Iako ratni vojni invalid 60 odsto, bio je u aktivnoj službi, u rodu RV i PVO do 2000. kada je penzionisan u činu poručnika. Od pre četiri godine živi i radi u Italiji. Prethodno je živeo u Somboru, gde je živeo i Kaloci.
- Sa Robertom sam se znao više od 30 godina. Dok smo bili u srednjoj školi, družili smo se kao klasići, a zatim ostali u kontaktu ili direktno, ili preko zajedničkih prijatelja. Poslednji put smo dugo razgovarali 2010. u Somboru, kod mene kući. Došao je da obiđe majku i tada, još živog oca. Pričali smo o životu. Posle sam ga video još par puta na nekim zajedničkim okupljanjima, a činjenica da je ovako izgubio život me je zaista potresla. Svi koji su ga poznavali znali su da je reč o pravom heroju - priča naš sagovornik.
Susreti u Zadru
Kada su završili Vojnu školu, putevi su im se razišli. Robert je otišao na Vazduhoplovnu akademiju Zemunik kod Zadra, a Milan u Sarajevo, u školu posle koje je dobio posao u RV i PVO.
- Kao protiv-avionac, početkom devedesetih sam se zaposlio u Zadru, pa sam često imao prilike da odlazim u Zemunik, kao što su Robert i druge kolege dolazile kod mene.
Radošević je dobio stan od Vojske u Somboru i, kaže, prošao pravi pakao dok ga nije otkupio.
- Znam koje će sve probleme Robertova porodica imati kada i ako dobiju stan od Vojske, jer treba platiti kiriju i račune, a niko od njih dvoje ne radi. Zato sam i predložio da im pomogne dokazani humanitarni radnik, tetka supruge ministra Vulina - kaže Radošević i dodaje da nije ni malo ironičan.
- Kao legalista, ja verujem ne samo državi Srbiji već i Kanadi. Ako srpsko tužilaštvo sprovede istragu i ustanovi da je nečija tetka dostavila za kupovinu stana 200.000 evra, tada im ja verujem. Verujem i državi Kanadi koja je morala na osnovu ove informacije da ode kod tetke i pita je o poreklu tog novca. Dakle, država tvrdi da je tetka veliki humanitarac, a verujte, i na Zapadu je 200.000 evra ogroman novac, pa kada je već tako, zašto ne bi pomogla još nekoga u Srbiji i to za deset puta manju sumu. Ako izuzmemo Beograd, stanovi se u Srbiji mogu naći za 10.000 - 20.000 evra. Ukoliko tetka to uradi, a ne vidim zašto ne bi, tada bi država Srbija mogla da je označi kao novu, regionalnu Majku Terezu - objašnjava Radošević.
Naš sagovornik kaže da će u slučaju da "tetka pomogne", i on ispuniti svoju javno datu reč.
- U slučaju da ne platim samo jedan mesec račune, neka me odmah uhapse. Robertovi drugari će se naći ovoj porodici i o tome ne želim ni da govorim. Ali, ovde je suština da Srbija mora da čuva i da se brine o svojim herojima i njihovim porodicama...
