Stroj umesto modne piste

One su mlade, lepe, pametne i - odlučne da jednog dana komanduju srpskom vojskom. Kosana Koprivica, Jovana Dobrijević i Miljana Vukašinović samo su tri od nekoliko desetina devojaka koje trenutno pohađaju Vojnu akademiju i predstavljaju budućnost srpskih oružanih snaga. U razgovoru za "Vesti" objašnjavaju zbog čega su komfor civilstva svesno zamenile vojničkim uniformama i životu u kome je sve podređeno redu, radu i disciplini.

V. Sekulić

Znaju šta hoće: Kosana Koprivica, Jovana Dobrijević i Miljana Vukašinović

Kosana Koprivica ima 23 godine, rodom je sa Sokolca i bez ikakvih problema je umesto da gaca u teškim čizama po blatu mogla da hoda u štiklama po svetskim modnim pistama. Mogla je već da radi u Dubaiu gde joj se nalaze dve starije sestre.

- Najstarija sestra, Darija, zapravo je prva razmišljala o Akademiji jer je birala fakultet baš te 2007. kad je upisivana prva generacija žena. Međutim, ipak je odabrala Saobraćajni fakultet i završila ga u roku. Onda je počela da traži posao, ali to je teško išlo, pa je prihvatila da radi u struci u Emiratima i nije se pokajala. Tamo je veoma uspešna u svom poslu. Druga sestra, Tamara, završila je Fakultet organizacionih nauka, takođe u roku, a kada joj je dosadilo da radi po kafićima, presekla je i otišla kod sestre i sada su tamo zajedno. Naravno, ja sam od početka imala tu opciju da odem, ali privlači me vojnički poziv i nisam se pokajala - priča Kosana koja je treća godina VA, smer ABHO.

V. Sekulić

Kosana

Dedinim stopama

Kuriozitet je da je i najmlađi iz ove porodice, brat Dragiša, ove godine takođe upisao Vojnu akademiju.

- Ništa nije slučajno. Odmalena slušamo priče o vojsci i slavnoj srpskoj istoriji. Jedan deda mi je nosilac Partizanske spomenice, drugi je bio u sklopu tadašnje jedinice JNA koja je pod okriljem UN bila raspoređena na Sinaju. Otac nam je učestvovao u otadžbinskom ratu, a iskreno, teško da mogu da nabrojim neku mušku glavu u našoj porodici koja nije branila Republiku Srpsku. Otuda je valjda bilo logično da nastavim tu tradiciju, posebno što mi se vojnički život zaista dopada - iskrena je ova mlada kadetkinja, koja bi volela da se bavi naukom u nekom vojnom istraživačkom centru.

Jovana

Jovana Dobrijević (21) je rodom iz Prištine, ali od svoje treće godine sa porodicom živi u Kraljevu. Tačnije, od crne 1999.

Poput većine i njeni su morali da izbegnu s Kosova spasavajući goli život. Tadašnja trogodišnjakinja i te kako je svesna aktuelne situacije.

- Jedva pamtim nešto s Kosova jer sam ipak otišla previše mala, ali relativno često odlazim dole jer tamo i dalje živi bliža familija. Verujte, zaista mi nije lako da gledam i slušam kako Srbi danas žive na Kosovu - kaže ogorčeno ova Prištevka koja je i jedna od retkih žena "plavaca" na Akademiji.

- Na smeru RV i PVO u trećoj i četvrtoj godini nas ima ukupno tri na smeru PVO i još dve devojke pilota. U prve dve godine ih je ipak mnogo više, mislim da je primljeno petnaestak. Odlučila sam se za vojsku i ovaj smer zato što mi je i otac "plavac", ali i dobar deo uže i šire porodice je ili radio ili i dalje službuje u vojsci. Dakle, od malena sam u kontaktu s uniformom i otuda nije bilo dileme šta ću upisati po završetku srednje škole - veli Jovana.

Pešadija u srcu

Miljana Vukašinović ima 22 godine i na drugoj godini je Akademiji, smer menadžment u odbrani.

- Ako Bog da, na jesen ću se prebaciti na smer pešadije, a to je nešto što sam od početka želela. Svaka čast svim drugim smerovima, ali pešadija je čisto vojnički smer i nekako najviše neguje tradiciju tog istinskog starog srpskog ratovanja - oštro će Miljana.

Rodom iz Zvornika, mada se i njeni roditelji mogu podvesti pod "rubriku" raseljena lica. Sa svojim porodicama su izbegli iz Sarajeva, ali se nisu poznavali. Najpre su se smestili na Pale, a zatim u Zvornik. Rat donosi silne užase i grozote, ali se i u tom grotlu događaju lepe, tople ljudske priče, a ima li bolje od činjenice da su se njeni roditelji tek u ratu upoznali i zavoleli.

V. Sekulić

Miljana

- Mada su radili u Sarajevu, nisu se međusobno poznavali. Upoznali su se tek tokom rata i na jednoj sahrani. Kasnije se rodila ljubav koja je krunisana brakom i mojim rođenjem - priča Miljana, koja i pored toga što je jedinica, nije imala dileme kojim će se poslom baviti.

- Valjda zato što ceo život imam kontakt sa uniformom, od malih nogu slušam te patriotske priče, tako je i mene srce oduvek vuklo da nastavim tu tradiciju - kaže iskreno.
Sve tri naše sagovornice nemaju dileme da šta će im biti budući životni poziv, a na naše, malo provokativno pitanje, da li sve tri tri sebe jedno dan vide kao i generalice, odgovaraju diplomatski.

- Ta činjenica je dobar motiv za napredovanjem. Imale sam priliku da nedavno, na jednoj svečanosti upoznamo tri žene, pukovnika Vojske Srbije. Proradi motivacija posle toga da je ništa nije nemoguće, pa i da postanemo prve generalice srpske vojske - kroz smeh odgovaraju ove mlade kadetkinje Vojne akademije.