Hoće li fotografija AP-a napravljena u Albaniji pomoći u istrazi nestanka Ljubomira Kneževića?
U januaru 2011. Milena Parlić videla je tekst na portalu Bi-Bi-Sija objavljen maja 2010. godine, dopunjen fotografijom Asošijeted pres-a (AP). Kraj slike muškaraca u koloni stoji naznaka da je reč o izbeglicama sa Kosova, snimljenim 1999. u izbegličkom kampu u blizini Kukeša u Albaniji. Milena Parlić je ostala u šoku i očaju, na slici su, tvrdi, njen brat Vladan Mladenović i njegov prijatelj Branimir Mihajlović, kidnapovani 1999. u mestu Gojbulja u opštini Vučitrn.
- Uveličala sam fotogafiju i odmah sam ga prepoznala. Vidi se da je to Albanija i tu je verovatno završio. Po čijem nalogu to izgleda nikada nećemo saznati - ispričala je svojevremeno Milena Parlić za frankfurtske "Vesti".
Njen brat Vladan Mladenović otišao je 23. juna 1999. u posetu prijatelju Branimiru Mihajloviću u selo Gojbulja. Dva dana kasnije zajedno sa još petoricom Srba je kidnapovan i od tada mu se gubi svaki trag.
Osumnjičen je Gani Imeri, komandant OVK u vučitrnskoj oblasti koga su prepoznali i naknadno identifikovali svedoci otmice. Uhapšen je novembra 2001, a advokatkinja koja je zastupala porodice žrtava, Stoja Đuričić, odmah je tražila proširenje istrage, sumanjajući da su Imeri i njegova grupa odgovorni i za nestanak našeg kolege Ljubomira Kneževića, dopisnika "Politike" i novinara "Jedinstva".
Đuričić je označila Ganija Imerija i Ganija Djelja kao naredbodavce i još petoricu kao neposredne izvršioce, sumanjajući da su odgovorni za kidnapovanje 23 Srba i Roma u opštini Vučitrn, nestalih i otetih u periodu od decembra 1998. godine do avgusta 2000. godine. U zahtevu za proširenje istrage poslatom Okružnom sudu u Mitrovici, Đuričić je kao dokaz predložila saslušanje oštećenih svedoka.
Međutim, nakon pretnji zaštićenom svedoku, izuzeća međunarodnog sudije i tužioca na zahtev odbrane, istraga protiv Ganija Imerija se survala i on je pušten na slobodu, iako su ga žrtve prepoznale kao otmičara. Tek nakon toga je razmatrano proširenje istrage, odnosno ispitani dodatni svedoci koje je Đuričić predložila. Istraga je ubrzo obustavljena.
Advokatkinja Đuričić je preminula 2002. i ona je jedina koja je povezala kidnapovanja Srba u Vučitrnu u istražnu celinu. Odnosno, naznačila UNMIK policiji vezu između otmica i zato tražila objedinjenu istragu u jednom postupku.
Kao što je pod sumnjivim okolnostima istraga obustavljena, tako je i deo dokumentacije iz istrage nestao.
Do 2014. godine porodice apeluju, a tužilaštva na Kosovu ne istražuju kidnapovanje Srba iz Vučitrna. Kada je Savetodavna komsija za ljudska prava Unmika zatražila više informacija, načelnik sekretarijata Osnovnog javnog tužilaštva u Mitrovici obavestio ih je da je Unmikov međunarodni tužilac zadužen za ovu istragu uzeo originalni istražni spis, a da po okončanju slučaja, spis nije zaveden u arhivu tog tužilaštva.
Saznaje se i da je policija Unmika pretražila stan, kancelariju i vozilo Imerija i zaplenila veliki broj dokumenta, foto i video materijala, kompjutersku opremu, oružje i municiju, ali je nejasno šta se sa tim stvarima desilo. Euleks potom tvrdi da im Unmik nikada zvanično nije predao tu istragu. A, o nestanku novinara Ljubomira Kneževića, misija vladavine prava EU, devet godina na pitanja UNS-a odgovara da "nemaju dostupnih informacija".
Kada je pak reč o kidnapovanju šestorice Srba iz Gojbulje, Milena Parlić nikada nije poverovala da nije bilo dovoljno dokaza protv Imerija. Čak veruje da je on i priznao otmicu, a od istrage je očekivala da otkrije po čijem nalogu i kome ih je predao.
- Slučaj ne može da bude čistiji i jasno je ko ih je oteo. I može da se pokrene istraga, da on prizna šta je uradio i kome ih je predao. Čovek je hapšen, postoje svedoci, a ne procesuira se zločin. On slobodno šeta, a mi ne znamo čak ni sudbinu mog brata. Uopšte ne znam šta ćemo dalje, ali neću da odustanem. Oni moraju da snose odgovornost, jer na kraju, to što nisu istražili do kraja je vrsta saučesništva – ispričala je Milena Parlić, frankfurtskim "Vestima".
- U tom apsoulutnom haotičnom periodu između 1999. i 2000. godine, odnosno od kraja bombardovanja do uspostavljanja UNMIK-a, vlast na celoj teritoriji je vršila OVK, a to je period kada cu počinjeni zločini. Ljudi su kidnapovani, deportovani u Albaniju. Znate da je Euleks otvorio proces koji se odnosi na tajne zatvore, tu se pominje Kukeš na severu Albanije - istakao je Dik Marti, švajcarski senator predstavljajući 2010. u Savetu Evrope izveštaj o trgovini ljudskim organima na Kosovu.
Od tada porodice žrtava očekuju da Specijalni sud za ratne zločine na Kosovu podigne optužnice u nadi da će na taj način konačno saznati istinu o najmilijima.
Kada je reč o oceni rada istražnih organa UN na Kosovu to najbolje opisuje zaključak Savetodavne komsije da "Umnik nije učinio nikakav suštinski napor da na sistematičan i koordinisan način istraži nestanak i ubistvo velikog broja kosovskih Srba u slučajevima gde je postojao očigledan sled istrage koji bi doveo do počinilaca za koje se sumnjalo da su pripadnici OVK".
Komisija ističe da su neke istrage obustavljene odmah nakon prijema početnih informacija, a neaktivnost policije Unmik je pravdana tvrdnjom da te istrage "nisu smatrane prioritetom".
Takođe podseća i na interni memorandum policije Unmik i Odeljenja pravde iz 2003. koji kaže da bi zarad čuvanja ograničenih istražnih resursa, policija trebalo da se usredsredi samo na istragu zločina „u kojima je postojala velika verovatnoća identifikovanja osumnjičenih".
Udruženje novinara Srbije nije dobilo odgovor od Specijalnog užilaštva za ratne zločine u Hagu, da li će istraživati nestanak novinara Ljubomira Kneževića.
