Dan kad je pobedilo divljaštvo
Taj 17. mart 2004. godine je bio moj najteži dan u životu. Gledam kako moja rodna Čaglavica gori, a nemoćan sam da pomognem. Osećao sam se slabim i poniženim. Beograd je daleko. Ćuti kao i uvek, ili povuče pogrešan potez. Isto kao i 1999. godine, narod prepušten sebi i ostavljen na cedilu. Vlade Srbije, premijera Vojislava Koštunice, Nebojše Čovića i Koordinacionog centra, nema nigde. A te iste godine naterali su nas na izbore koje je organizovala Priština "da bi nam bilo bolje", seća se za "Vesti" martovskog pogroma, doajen srpske politike na Kosovu, Momčilo Trajković, u to vreme lider SPOT-a, a danas zastupnik Srpskog nacionalnog foruma iz Gračanice.
U strahovitom nasilju koji je trajao dva dana, 19 osoba je ubijeno, povređeno najmanje 170 Srba, kao i desetine pripadnika međunarodnih snaga. Sa Kosova i Metohije proterano je 4.012 građana, porušeno oko 800 srpskih kuća i zapaljeno 35 verskih objekata, uključujući 18 spomenika kulture, među kojima je i crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu. Prema podacima Eparhije raško-prizrenske SPC, blizu 100 crkvenih zgrada je uništeno.
Odbrana Čaglavice
- Dok su nas napadali, uspeo sam da uspostavim direktnu vezu sa Borisom Tadićem, tada ministrom odbrane Srbije i Crne Gore i povremeno sa premijerom Srbije Vojislavom Koštunicom. Istini za volju, ti kontakti su doveli do pravovremene intervencije Kfora u Crkvenoj Vodici, Starom Grackom i drugim mestima, pa je predupređeno još veće nasilje.
Puške, motke i kamenice
- U Kosovu Polju je bila katastrofa. Video se samo oblak dima i veliki broj srpskih kuća kako gore. Tamo ni sada Srba više u kućama nema. Sve su
spaljene, a Srbi zauvek proterani. Na drugoj strani, Lipljan je mnogo stradao. Tamo je uništeno više od 30 srpskih kuća. I u Gnjilanu su Albanci krenuli puškama, motkama, kamenicama. Sve srpsko spaljeno, kuće opljačkane. Crkva je ostala netaknuta, sve ostalo je uništeno.
- Ni Tadić ni Koštunica nisu imali jasnu sliku šta se dešava na terenu. Zvučali su zbunjeno, neorganizovano. Njih su događaji od 17. marta iznenadili. Iznenađene su bile sve institucije, pa čak i mediji. Nije bilo novinara iz Beograda. Koliko se sećam, video sam samo Slobodana Miloševića, novinara beogradskog "Ekspresa", pa je glavni teret pao na lokalne stanice KIM radio i Radio Gračanice, na dopisnike Žarka Joksimovića i Nedeljka Zejaka. Zvali su me novinari, radio i TV stanice iz svih krajeva Srbije da dajem izjave. U jednom momentu shvatio sam da sam ja u stvari izveštač-novinar, a ne političar. Nakon događaja Udruženje niških novinara, odnosno Radio Niš na svečanosti povodom godišnjice radija, dodelili su mi plaketu za najuspešnijeg izveštača u događajima oko 17. marta.
- Od početka sam bio na ulici sa mojim komšijama, Srbima iz Čaglavice. Odigrali smo vrlo važnu ulogu u organizovanju odbrane i zaustavljanju prodora ekstremista na naše selo. Kasnije vidim da je moje prisustvo u mnogome ohrabrilo ljude. U jednom trenutku goloruki krenuli smo da spasemo Jelicu Marković, čija je kuća bila na kraju sela. Došlo je do komešanja, ali smo uspeli da izvučemo zastrašenu ženu iz kuće, koja je nakon nekoliko trenutaka bila zapaljena. O tome postoje video-snimci novinara Žarka Joksimovića, koji je o tome napravio dokumentarni film.
Oliverovo junaštvo
- To nasilje se zapravo moglo očekivati. Izveštaj o albanskoj deci koja su se udavila u Ibru je samo bio okidač, ali sve što se prethodno dogodilo, vodilo je ka tome. Pre svega, međunarodna zajednica koja je došla da rešava problem na Kosovu je postala faktor krize. S druge strane, albanski separatistički i teroristički pokret je imao zadatak da proizvodi krizu i komplikuje situaciju ne bi li naterao istu tu međunarodnu zajednicu da formalno prizna nezavisnost Kosova i Metohije. Vlast u Beogradu se u celoj toj situaciji nije snašla, pa je tako i sama postala faktor komplikovanja. Tada nismo uspeli da odgovorimo na pitanje: Šta hoćemo? Srbija je samo znala šta neće. I tada i sada govorimo da nećemo nezavisno Kosovo, ne damo da se naš narod proteruje, da smo protiv etničkog čišćenja i egzodusa, koji se dešava na KiM. Ali ni danas nema jasnog odgovora - kako sve to rešiti?
Ni crep nije falio
- Sećam se da smo tokom bombardovanja učinili sve da "jedan crep ne fali" na dvadesetak albanskih kuća u Čaglavici. A eto kako su nam komšije "vratile" tog 17. marta. U Beogradu je bilo "milo za drago". Čujem vesti - "Srbi" pale džamije. Zar je moguće da Srbija nije imala drugi odgovor od toga? Zar je moguće?
- Mišljenja sam da je 17. mart organizovan da bi se potisnuli tragični događaji nakon dolaska NATO snaga. Jer je u tom periodu proterano više od 250.000 Srba i drugih, kidnapovano ili ubijeno preko 1.300 Srba, srušeno za to vreme ili spaljeno 130 crkava i manastira. Posle 17. marta niko više ne govori o tim najtragičnijim događajima i njihovim posledicama. Svi govore, nažalost, i naše vlasti, samo o posledicama martovskih događaja. Takođe, 17. mart je imao za cilj da obnovi etničko čišćenje. Svojim očima gledao sam katastrofalnu nemoć velike sile, kako popušta, pada na kolena pred razularenim huliganima, kriminalcima, teroristima. Oni pale kuće mojih nedužnih komšija, dok snage Kfora sve to nemo posmatraju. Srećom, Kfor se u nekom trenutku konsolidovao i zaustavio još veću tragediju. U Čaglavici, isključivo zahvaljujući saradnji građana, švedskog, finskog i norveškog Kfora, zaustavljen je nalet terorista koji su za kratko vreme zapalili devet kuća, teško ranili dvojicu, a lakše više meštana. Taj nalet, teror, strah su trajali do kasnih večernjih sati. Tada su došle američke snage iz Bondstila, razbile i potisnule teroriste van Čaglavice i uspostavile mir. Mnogo teže je bilo u Kosovskoj Mitrovici, jer je jasno udar na severni deo grada bio isplaniran. Tamo su Srbi ubijani iz snajpera.
- Oliver Ivanović je 1999. godine, pored Marka Jakšića, Milana Ivanovića, Nebojše Jovića i još mnogih drugih, bio jedan od ključnih ljudi odbrane Severne Mitrovice. Tada osmišljena i postavljena odbrana, i u političkom i u svakom drugom smislu, i danas je još Severnu Mitrovicu sačuvala kao jedini multietnički grad na Kosovu i Metohiji. Svi gradovi širom Kosova su danas etnički čisti, u njima više Srbi ne žive. Oliverove zasluge su za to neizmerive. Briselskim sporazumom ta pozicija je u mnogome anulirana. Nažalost, ubistvom Olivera Ivanovića, eliminisan je jedan od ključnih faktora koji je bio potreban u daljoj političkoj borbi.
Egzodus na delu
- U Prištini, zgrada Ju Programa, jedina u kojoj su ostali da žive Srbi je "očišćena", spaljena, sve je opljačkano. Naši ljudi su pod najtežim uslovima izvučeni iz te zgrade i premešteni u britansku bazu u Prištini. U blizini, Obilić je doživeo neviđenu katastrofu. Čuo sam vapaj ljudi da im se pomogne, da se spasu porodice. Sećam se da je u jednom trenutku bilo toliko kritično, da su žene i deca hteli da skaču kroz prozore. Nisu imali kud. Sve dok Kfor nije došao. Veliki pritisak je bio i na Staro Gracko, gde su ljudi obamrli od straha, jer žive u okruženju Albanaca, van enklave. Tamo je u julu 1999. izmasakrirano 14 srpskih žetelaca. Druge zaštite sem samih građana i Kfora nije bilo. U ovom egzodusu i progonu je učestvovala i kosovska policija.
Opstanak je jedino rešenje
- Mislim da još ima nade za zajednički život. Uvek sam bio za to. Podela, o kojoj se zapravo priča od 2004, bi možda bila najbolje rešenje, ali podela nije tehničko pitanje, crtanja linije razgraničenja, već pitanje ljudi. Podela bi značila rat, rat koji bi se iscenirao, baš kao i u BiH. A onda bi nas neko zaustavio i organizovao Dejton. Kao nekog ko živi na Kosovu i Metohiji, nikada me nije zanimalo rešenje po kome ćemo mi tamo neki nastradati, a umesto nas doći neki novi Srbi da žive ovde. Jedino rešenje, po mom mišljenju, je ono koje znači opstanak.
- Podvlačim po ko zna koji put - u martovskom pogromu je poražena politika međunarodne zajednice i za sve što se dogodilo, odgovornost snose upravo oni. Kada sam 2004. godine, neposredno nakon tragedije koja nas je zadesila, davao intervjue, govorio sam i da međunarodna zajednica mora da izabere druge partnere među Albancima da bi mogla da nastavi svoju misiju, jer su im ključni partneri oni koji bi trebalo da idu u Hag i odgovaraju za zločine koje su počinili nad nedužnim narodom. To sam govorio tačno pre 14 godina. Da li imate utisak da je to neko čuo? Pričao sam i da činjenica da je pred sudom za ratne zločine odgovarao samo Fatmir Ljimaj, iako je odgovornost drugih ratnih komandanta za hiljade žrtava poznata. Isticao sam da to zastrašuje srpski narod, ali i da steže Albance, jer su pod stegom onih koji kontrolišu kriminalne, političke i finansijske tokove i da je tu ključ problema, jer smo svi koji živimo na KiM postali objekat. Da li vam se čini da se išta promenilo?
