Kolege jače od tajne policije
Nijedan novinar na svetu ne želi da postane vest, neko ko će se naći na naslovnoj stanici, pred kamerom objektiva. To se, silom prilika, nedavno dogodilo belgijskom novinaru Filipu Bertinšanu koji deset godina živi i radi u Srbiji.
Umesto naslovnice o tome kako je jedan čovek iz belog sveta, sa drugačijeg kulturološkog i ekonomski bogatijeg podneblja, u vreme kada se iz zemlje neprestano kupuju karte u jednom pravcu ka Zapadu, zasnovao porodicu i ostao da živi u Beogradu, dobili smo tešku, balkanski sumornu ispovest o građaninu kome je uskraćen boravak, najverovatnije samo zato što je novinar, o razgovorima sa policijom i obaveštajcima.
Bez ikakvog pojašnjenja, Bezbednosno-informativna agencija (BIA) pokušala je da ga protera, proglasi pretnjom po bezbednost zemlje.
Život u strahu
Muka s administracijom i policijskim sistemom zapravo je krenula početkom 2017. kada je ponovo podneo zahtev za produženje bračne vize.
Sakupljanje papirologije stres je sam po sebi. Ali, onda je usledio nov.
U aprilu su ga pozvali na razgovor u BIA, ispitivali o njegovom radu u Srbiji, novinarskoj karijeri.
- Razgovor je bio prijatan - ocenio je Bertinšan.
Ali, Ministarstvo unutrašnjih poslova ga je ubrzo obavestilo da vizu neće dobiti. Srbija mu je bez objašnjenja uskratila gostoprimstvo, pravo da živi sa porodicom.
Podvlačeći da je u braku sa državljankom Srbije duže od 2011, da imaju zajedničko dete, Bertinšan se žalio na ovu odluku, ali je MUP žalbene primedbe odbio.
Policija je tada ponudila pojašnjenje da se "službe bezbednosti nisu izjasnile da u pogledu Bertinšana ne postoje bezbednosne smetnje".
Bertinšanov advokat Mihajlo Pavlović podneo je tužbu Upravnom sudu, a belgijski novinar je pozvan i na drugi razgovor u BIA.
Detaljno su ga, kaže, ispitivali o o njegovom poslu, tekstovima koji je pisao za Le Courrier des Balkans.
Stalno na terenu
- Kao reporter direktno sam sakupljao informacije, razgovarao sam ljudima. Pre deset godina, kada sam došao, za Le Courrier des Balkans je sistem bio da prenosimo tuđe vesti. Uzimali bismo od lokalnih novina i prevodili na francuski. Međutim, vremenom sam čitajući novine shvatio da je sve teže naći dobar tekst koji biste preveli. Tako smo mi povećali našu proizvodnju vesti i počeli da idemo na teren i da pišemo. Ta promena je u standardu izveštavanja u srpskim medijima je bila primetna. Doduše, nije reč samo u Srbiji, već u čitavom regionu je novinarstvo otišlo u drugom pravcu - zaključuje Bertinšan.
- Rekli su mi da su pročitali sve moje tekstove. Pitali su me da li imam kontakte sa diplomatama, kao i da li me je neko iz stranih obaveštajnih službi kontaktirao - seća se Bertinšan kako je njegova porodica donedavno živela u strahu od nekog neprijatnog iznenađenja.
Tek kada je stisnuo zube i stao pred TV kameru, a portalima kao munja prostrujala priča o njegovoj teškoj situaciji, problem je rešen "na poziv jednog čoveka".
Ali, ovo nije priča o čoveku koji svaki dan besomučno puni novinske stupce. Već o drugom, koji je i dalje važna vest, jer je izuzetak. O Filipu Bertinšanu. Belgijancu u Beogradu.
- Moj dolazak u Srbiju je bila čista slučajnost. Do pre deset godina sam bio nastavnik, išao od posla do posla. Tako se namestilo da je jedan moj komšija bio Srbin. Uz njega sam stekao neku ideju o ovoj zemlji, iako prethodno nisam znao ništa o bivšoj Jugoslaviji. Došao sam ovde na odmor i vrlo brzo sam uvideo da ovde ima puno stvari koje bi mogle da se rade. Shvatio sam da je ova zemlja za mene dobra prilika da se počne iz početka - priča Bertinšan za "Vesti".
Dobri ljudi
Do pera mu je vrlo brzo došao pojam koji mnogi sa lakoćom izgovaraju, kao da se iza dve reči ne kriju tmina, tragedija i nemi vrisak zlog vremena.
- Koncentracioni logor blizu Beograda, Staro Sajmište, privukao je moju pažnju. Počeo sam da istražujem i taj moj istraživački rad je vodio ka knjizi. To je u početku bila više kompilacija eseja, ali eto, dešavanja u periodu Drugog svetskog rata su mi privukla pažnju - dodaje naš sagovornik.
S ljudima je, dodaje, uvek voleo da priča. Uz tu osobinu došao je i profesionalni novinarski angažman. Osim sajta Le Courrier des Balkans, radi i za druge brojne medije sa frankofonog govornog područja - Mediapart, Politiljue Internationale, Le Soir, Radio France Internationale, Le Tribune de Geneve.
Tačka na traume
Ma koliko bi bilo zanimljivo, iz iskustva i trauma koje je preživeo u borbi za boravišnu dozvolu, neće kaže, nastati nova knjiga.
- Ne, nikako neću pisati. Suština je da ovo može da se desi svima, jedan dan dobijate pretnje, sutradan, nikome ništa. To je potencijalno opasno.
- Na Zapadu su uvek zainteresovani za ovaj deo sveta. Ovde ima dosta interesantnih tema. Meni je, s druge strane, najteža prepreka bio srpski jezik. Drugih problema nisam imao. Ljudi su veoma prijateljski nastrojeni, ljubazni. To mi je možda i dalo pomoći i elana pri učenju srpskog jezika.
Među prvima je 2014. intervjuisao tada novoizabranog premijera Aleksandra Vučića i pitao ga o Beogradu na vodi. Između ostalog pisao je o onome o čemu su izveštavali malobrojni mediji koji nisu prorežimski - o neregularnostima na republičkim izborima, o povezanosti ministra spoljnih poslova Ivice Dačića sa šefom narko-kartela, ministra Zlatibora Lončara sa zemunskim klanom, o aferi "Vetroparkovi" u koju je svoju ulogu imala i sada premijerka Ana Brnabić.
Supruga Marija Janković sa njim je nebrojeno puta išla na teren. Sada je zahvalan kolegama koji su se javno solidarisali sa njim.
- Da, to je bio prvi put kada sam poverovao da bi trebalo da se odselim, da se sklonim ispod radara. Izveštavao sam manje nego ranije jer sam se uplašio mogućih posledica. Nisam znao da je ovo neka realna pretnja ili sam umislio. Svakako je bilo neprijatno i uticalo je na moj rad. Rekao sam sebi da moram da pređem preko toga, da javno izađem i kažem mojim kolegama u Srbiji. Znam da nam problemi nisu isti jer ja i negde druge imam krov nad glavom, ali sam verovao da možemo da uradimo nešto zajedno, da samo tako jači - kazao je dok su kolege, prijatelji i rodbina čekali da mu stisnu ruku ili ga zagrle u znak podrške, nakon završene konferencije u Medija centru u Beograd, na kojoj je govorio o svom problemu.
Par minuta kasnije, u prostoriji u kojoj je dozvoljeno pušenje, povukao je cigaretu i na prvu pokazao da ovaj tihi čovek ne drži do zle krvi.
Šta su vam prve asocijacije na Srbiju?
- Supruga, hrana, priroda. Ljudi su dobri, znate - odgovorio je uz osmeh.
