Angelin školski drug iz Selevca

Nemački mediji su ga prozvali "papom za baterije", neki srpski entuzijasti su u njemu gledali novog Nikolu Teslu, u kompaniji Ari je sve šokirao kada su čuli da nijedan film nije odgledao do kraja, ali se nisu pokajali što su ga angažovali - on im je doneo tehničkog Oskara, dok se njihovim kamerama snimaju filmski blokbasteri.

V. Sekulić/lična arhiva

Pored Arijeve kamere koja je napravila revoluciju u filmskoj industriji

Nedavno mu je u Beogradu na Sretenje predsednik Srbije uručio Zlatnu medalju za zasluge.

Insistira da se i nakon poznanstva sa Merkelovom, poslovanja sa Stivom Džobsom i posle oskarovskog sjaja filmske meke Los Anđelesa i dalje najbolje oseća u svom selu Selevcu.

I posle četiri decenije u Nemačkoj i dalje priča sa akcentom Šumadinca, držeći se životne filozofije da ništa nije nemoguće ako dovoljno veruješ u to i imaš sposobnost da sagledaš narednih pet godina.

On je Dejan Ilić, doktor fizičke hemije koji je napravio revoluciju u svetu mikrobaterija i smart kartice.

Nekada menadžer, a sada u izvršnom odboru kompanija Varte i Ari, i u 61. godini je na stalnoj relaciji Nemačka-Srbija.

Ilić ne stvara famu oko svog uspona inženjera-inovatora i menadžera ali je svestan da će malo ko ponoviti njegov uspeh.

Tehnički Oskar

- Postoji pet-šest najvećih nagrada vezanih za nauku, privredu i menadžment i ja sam uspeo da ih dobijem. Bio sam inovator, pa privrednik godine u Nemačkoj. Onda sam Vartu kao firmu doveo da bude fabrika godine, pa najprofitabilnija kompanija, iako ona sa 9.000 zaposlenih i 1,6 milijardi prometa spada u manje nemačke kompanije. Od Svetskog udruženja hemičara, a dobio sam nagradu za životno delo, a Ari, koji sam kasnije preuzeo, dobio je za svoje inovacije filmske kamere tehničkog Oskara. Teško da će neki Nemac uskoro da osvoji sva ova priznanja, a kamoli stranac kao što sam ja. Imao sam i sreće, jer sam mogao svoje naučne ideje da primenim u praksi i to je bila moja najjača strana.

- Kada sam polazio za Beograd, moji su svaki put pravili dreku - odlazi im dete iz kuće! Moj deda Dragi kuka: "Šta će on za Beograd? Tamo je prašuma!", kao da je to neko rastojanje. Ako sam nešto nasledio od roditelja, to je onda upornost i samostalnost od majke Olge, a brzinu u razmišljanju i odlukama i ulazak u rizik od dede Dragog.

- Prvobitno nisam uopšte hteo da studiram. Igrao sam odbojku u prvom timu Partizana i zbog toga sam došao u Beograd, gde sam završio gimnaziju. Onda sam upoznao dobro društvo. Bila je tu unuka Pavla Savića, pa sin direktora Vinče. U tom društvu bila je jedna Jelena. Odlazim redovno u biblioteku ne bi li nju sreo. Nisam tada bio ambiciozan, meni je bilo samo da završim što pre studije.

U Selevcu napravio lovačku sobu (Foto: V. Sekulić/lična arhiva)

- U Nemačku sam otišao sasvim slučajno. Završavam fakultet i odlazim kod profesora fizike Veselinovića da se pozdravim i da mu se zahvalim. Bio je kraj septembra, spremam se da sa juniorskom reprezentacijom putujem u Rim na Evropsko prvenstvo. Petak je, znam ko danas, stojim na stepenicima, a profesor mi se žali da mora da traži nekog drugog diplomca, jer je jedan Petrović, koji je trebao da ide za Nemačku da radi doktorat, polomio nogu.

Profesor mu traži zamenu i u jednom trenutku kaže: "A što ne ideš ti?". Odgovorio sam mu: "Ma gde ću ja, profesore, hvala lepo". Odem kući u Smederevo da se pakujem za Rim i pričam mojima, a meni majka, ni pet ni šest: "Pa što ne ideš?". Nije prošlo ni sat vremena zove me profesor i kaže da je on već doneo odluku i da me karte čekaju kod njega. Ja sam još neodlučan. Hteo sam da čujem mišljenje dede i sednem u autobus za Selevac.

Deda počne da plače: "Sine moj, šta ćeš u beli svet, imaš imanje ovde, nismo to planirali..." Dedu nikada pre nisam video da plače, ali u jednom trenutku mi kaže: "Sine moj, ako je to tvoja sudbina, nek ti Bog bude u pomoći". I prekrsti se. Petak je, vreme posta, a deda je bio veoma pobožan čovek. U nedelju u šest sati sa beogradske stanice krenem za Drezden. Uopšte nisam znao da je to grad u Istočnoj Nemačkoj. Bila je to 1981. godina, dve Nemačke se još nisu ujedinile.

Griz za ručak

- Prve dve nedelje uopšte nisam raspakivao kofer. Dolazi profesor Vizenar i priča. Ništa ga ne razumem. Ma, očajan sam bio. I prvih deset dana smišljam kako da pobegnem. Imao sam para, kada sam polazio, promenio sam dinare po kursu dva dinara za jednu marku. Istovremeno ideš na kurs nemačkog i u laboratoriju, gde ti pričaju šta treba da radiš, a ti ništa ne razumeš.

Možete da zamislite haos u mojoj glavi. Vode nas u studentski restoran i služe griz sa rastopljenim puterom preko. I to ti je ručak! Šta da jedeš do uveče, sine moj? Bila je jedna Japanka koja je došla da usavrši klavir. Slušam je: pa ona je gori duduk za jezik nego ja. Ako ona može, pa mogu i ja.. Onda čujem da imaju odbojkaški klub i ja i jedan Bugarin se prijavimo.

Predsednik kluba nas pozove, nešto priča, mi blejimo, uglavnom ga ne razumemo. Međutim, predsednik kluba ima lepu ćerku, Ana Katrin se zvala. Posle sam više od nje naučio nemački, nego na kursu. Tako prelomim i ostanem.

- Po kazni sam bio prebačen iz Drezdena u fizičko-hemijsku laboratoriju u Lajpcigu, jer sam imao problem sa nekim marksističkim predmetom. Tu sam upoznao Angelu Merkel. Imala je lepu drugaricu, pa sam se družio sa njom. Za razliku od mene, Angela je znala šta hoće. Iako je doktorirala i bila 10 godina u laboratoriji u Lajpcigu, nije htela da ostane u nauci, stalno je agitovala za ujedinjenje dve Nemačke.

Kada ju je Kol doveo za ministarku životne sredine, omogućila mi je da Varta preko banaka dobije beskamatni kredit. Gazde oduševljene, ali kažu - ako ne uspem, plaćam svojom imovinom. Ali ja nisam imao dilemu. To nije bilo srljanje kroz maglu. Uvek sam imao viziju i razmišljao na period od tri do pet godina, gde će i kako da mi se plasira određeni proizvod i čim vidim svetlo u tunelu, krećem u rizik.

Prodavac karanfila

- Posle doktorata radio sam kao asistent na fizičkoj hemiji, kod profesora Lorenca. Vozio noću taksi, spavao u crkvi kod protestantskog popa iz Frajburga koji je poznavao Đinđića. Kada sam u Parizu sreo glavnog šefa za razvoj Varte, on mi je ponudio posao u njihovom razvojnom centru u Kelhajmu. Odemo tamo, a oni u pauzi igraju tenis! Bilo mi je neshvatljivo da u radno vreme imaju relaksaciju i ja odbijem posao.

Ako nećete da radite u najboljem razvojnom centru, možda hoćete u našoj fabrici, glasila je njegova druga ponuda. I odemo u Elvagen, bogu za leđa. Nemaju razvoj, zaostala tehnologija. Ja prihvatim, jer tamo šta god da uradiš, napravio si napredak. Posle, kada sam bio direktor za razvoj, zatvorio sam razvojni centar u Kelhajmu i učinio da svaki pogon ima svoj istraživački sektor.

- Nemci kao i Srbi nisu uvek spremni da preduzmu odgovornost. Iz moje sportske karijere sam naučio da kada ekipa pobeđuje, onda su igrači zaslužni, a kada gubi, onda je trener kriv. Nemci su radni, fantastični inženjeri, sve će da ti naprave, ali ne znaju da prodaju. Precizni su i identifikuju se sa kompanijom. Evo kako to izgleda u poređenju sa Srbima. Sretnem jednog prijatelja, a on mi kaže da ide da radi, a ono deset i deset, a njemu smena u "Milanu Blagojeviću" počinje u deset! A kada sretnem mog čoveka u Nemačkoj, i pitam ga šta radi u fabrici u nedelju, on mi kaže: "Došao sam da vidim kako ona moja mašina radi".

- Prvi novac zaradio sam sa sedam godina. Bila je jedna baba Kata koja je uzgajala karanfile i nosila ih na pijacu za prodaju. I ja zamolim baba Katu da mi posadi par redaka. Moja sestra Sonja se stidela da ide na pijacu i prodaje. Onda ja kao đak prvog razreda uzmem tih sto bućkica i odem ispred Smederevske pijace. Za tri -četiri vikenda zaradim toliko novca koliko moji roditelji, prosvetni radnici, za mesec dana.

- Mnogo je važno da znaš da kreiraš potrebe tržišta i ako nešto danas ne ide, ti moraš da napraviš da tržište počne da traži tvoj proizvod. Kada mi dolaze na razgovor za posao, ja uopšte ne gledam njihov oficijelni CV, podrazumeva se da imaju formalno obrazovanje. Moraju da imaju neku harizmu, da znaju i sebe i proizvod da prodaju. Ako mi se dopadnu, ja im ispričam ovo moje iskustvo iz detinjstva. Danas je 50 odsto važan dobar proizvod, a 50 procenata da znaš to da prodaš. Zato zagovoram u Srbiji da treba raditi u nauci ono što je praktično ostvarljivo. Naučnici moraju da obilaze male firme da pitaju šta im treba i kako mogu da im pomognu i da se onda vrate i rade na realizaciji tih zahteva.

Džobs je bio genije

- Osnivač Epla, Stiv Džobs, bio je genije za marketing. Napravio je marketing za laptop koji nikada ne umire, koristeći naše baterije koje smo mu pravili i koje su omogućavale da se sistem održi sve dok se ponovo ne priključi na struju.

Jednom odlazim u Kupertino kod njega, on se vraća sa trčanja, i kaže mi, a ja sav pun sebe, trideset i nešto godina, sve znam, držim predavanja, vodim firmu, tehnički direktor za čitavu Vartu itd., a on mi kaže, još u šortsu: "Dobro da ste došli, treba mi baterija velikog kapaciteta, da bude tanka , bez obzira koliko je široka i dugačka, ne treba da se vadi i treba da bude antimagnetična".

Kada sam čuo ovo treće, a sve se baterije prave od metala, kažem mu da je to nemoguće. On me samo pogleda: "Završili smo razgovor". I nastavi da se presvlači. Ja poludeo. Pogledam njegovog glavnog razvojnog šefa koji mi kaže da idem. Gde da idem? Tek sam doš'o. Istim avionom se vratim, totalno ponižen.

Ne pričam ništa ovim mojim u Nemačkoj, uplašen da ćemo ostati i bez dotadašnjih poslova koje smo radili za Epl. Posle šest meseci se nalazimo u Parizu i kažem Džobsu: "O. K". I pravimo bateriju po njegovim zahtevima i postižemo veliki uspeh.