Zvuci duše i istorije
Da iver ne pada daleko od klade, govori i trubačka tradicija porodice Jevđić iz sela Rasna kod Požege u kojoj se zvuk trube neguje i doteruje do savršenstva već više od jednog veka.
Počasno mesto u porodičnoj kući Jevđića zauzima truba pradede Joviše koja bi, da zna da priča, imala mnogo toga da kaže o herojskoj istoriji i golgoti srpskog naroda, mnogim jurišima i herojstvima, ali i o Jevđićima.
- Pradeda Joviša je rođen 1892. i pre početka Prvog svetskog rata je svirao trubu. Kako je nabavio ovaj instrument i kako je naučio da svira, to niko ne zna, ali kada su crkvena zvona i dobošari obnarodovali mobilizaciju i da je došlo vreme da se brani Srbija, pradeda je na jedno rame stavio torbak u kojem je bilo ono što se tada našlo u kući, o drugo rame svoju trubu i, kao i svi drugi, sa pesmom otišao u rat. U Veliki rat je otišao sa trubom, a iz rata se posle brojnih krvavih bitaka, juriša koji su započinjali zvukom njegove trube i posle brojnih patnji vratio sa trubom i medaljama. Samo je on znao koliko je puta svojim saborcima prenosio naredbe da je vreme za boj i koliko je puta tužnim zvukom trube na onaj svet ispratio svoje ratne drugove. Kada bi truba mogla da govori, ispričala bi velike priče iz Velikog rata - objašnjava Jovišin praunuk Dejan Jevđić, jedan od najcenjenijih srpskih trubača i kapelnik poznatog trubačkog orkestra.
Po povratku Prvog svetskog rata u Srbiji se živelo veoma teško, a ratnici koji su na svojim plećima izneli teret slobode su zapostavljeni.
Joviši Jevđiću tada ništa drugo nije preostalo nego da ponovo lati trube, ali sada da svira za veselja i da tako zarađuje hleb za svoju porodicu.
Majstor trube Dejan Jevđić je nesumnjivo nasledio gen predaka i u mnogo čemu ih nadmašio u izražavanju svojih osećanja , kako u radosti tako i u vreme kada za nekim ili nečim tuguje.
Međutim, Dejan je nasledio i ljubav prema uniformi tako što je već deceniju i po profesionalni vojnik čime je, kao pradeda Joviša, spojio trubu i vojnu uniformu.
- Pradeda se svojim ratnim drugovima na onom svetu pridružio 1966. godine od kada smo, posle oca Aca, braća i ja preuzeli brigu o pradedinoj trubi sa kojom je prošao Kolubarsku i Cersku bitku, golgotu Albanije, Solunski front i sa kojom je, na kraju, označio slobodu za srpski narod. Njemu, dedi i ocu smo se odužili tako što smo nastavili tamo gde su oni zastali, ali se nadam da će i posle nas biti Jevđića kojima ćemo u nasleđe ostaviti trube i sklonost ka instumentu koji je i za radost i za tugu - naglašava Dejan Jevđić.
Pobednik u Guči
- Muzičko umeće od pradede je nasledio moj deda Ljuba, a posle dede, trubački gen dede Joviše je proradio u mom ocu Acu, a sa njega se preneo i na mene i braću Slobodana i Branka. Orkestar smo bratski osnovali 2000. godine i od tada su se ređali brojni uspesi i prizanja. Svaku probu, i onda i sada, pradedi u čast, započinjali smo Topničkim kolom. On je, a i deda i otac su najviše voleli da sviraju to kolo koje je i nama donelo veliki uspeh i brojne pobede na takmičenjima, a najdraža pobeda nam je, naravno, osvajanje zlatne trube na Saboru trubača u Guči - kaže za "Vesti" Dejan Jevđić čije je ime zlatnim slovima upisano na ploči na Domu kulture u Guči gde se nalaze imena svih dosadašnjih majstora trube.
