Dve decenije jada i poniženja
Na hladnoći, ispred neformalnog kolektivnog centra u Resniku, kod Beograda, stežući promzrle šake stajala je Milanka Terzić. Majka četvoro dece, 13 unučadi, nekada nastavnica biologije i hemije, direktorka škole, a već dve decenije izbegla s Kosova, stanarka dve sobice nekadašnjih radničkih baraka. S ulaza se osetio težak miris ustajalog vazduha, dok nas je hodnikom provodila pored soba iz kojih izviru mučne priče uništenih domova, nesreće koje ih je sve izula iz cipla i ruka koje sada grabe za mrvice nade.
Hapšenje pod stare dane
- Naš problem bi mogao da se lepo i fino reši. Mi u 21. veku, na sa samim obroncima Beograda, živimo u ovakvim uslovima. Hiljadu puta nam je isključena struja, bez obzira na to da li je to zima, sneg ili kiša i što je u našim zamrzivačima hrana koju smo kupili čisteći po kućama. Da bih kupila lek, moram da očistim nekome stan. Nije to meni ispod časti. Bolesna sam, ali se ni ne žalim. Nedavno sam doživela da me posle bezbroj odlazaka u Metohiju i hapse kao ratnog zločinca u 63. godini. Pošla sam da obiđem grobove najmilijih dole, posetim porušenu kuću, uzurpirano imanje, a oni me uhapsiše. I to sam stoički i hrabro podnela, izašla na sud da dokažem sve - zastala je Milanka Terzić sa svojom pričom, ostavljajući u velikom uzdahu seriju poniženja i razočaranje koje je doživela kad su joj u oktobru na prelazu Jarinje stavili lisice na ruke i sproveli u Prištinu, a potom u kućni pritvor u Pećku patrijaršiju.
U njene dve sobe radničkih baraka je prijatnije nego napolju na hladnoći. Niti nekadašnjeg života iz sela Lukavac kod Istoka, potom Đurakovca s teskobom današnjice, spojila je porodičnim fotografijama. Na njima je nekadašnja Mis Peći, visoka, vitka, moderno obučena žena duge crne kose. Veselo se smeje s kućnog praga. Pogled joj odsečno stremi u ono što je sada skućeno. Ni blizu toplom porodičnom domu.
- Da, to je bio moj život - vraća Milanka ram na malu policu.
- A sada - dodala je pokazujući na stari kauč koje je neko odbacio, a ona očistila sodom bikaronom i od njega napravila mesto za spavanje - mi smo ni tamo, ni ovde. Ali, kada god imaju neki problem, da li stranački ili neki drugi, svi dođu pa se izreklamiraju i poruče kako će da nam pomognu. I? Niko ništa - nasula je još jednu kap istine na svoju muku. Pa još jednu.
Nemamo gde
- Naš problem je socijalne prirode. Od kako smo izbegli mi smo uvek bili ugroženi, ko god da je bio na vlasti. U međuvremenu, neko je umro, neko izgubio živce, a neko se i snašao u ovom mutnom vremenu. Ostali smo mi. Sirotinja koja ne može ili nema šta da proda. Tražimo samo jedan plac i pomoć da se sagrade kuće. Neka dođu da nas prebroje da vide koliko nas ima i koliko se lako rešava naš problem. Sutra može da dođe buldožer, kao što se mnogo puta pričalo i da prevrne barake. Mogu samo na Orlovaču da me odnesu - oštro dodaje baka Kosa Petrović iz Peći.
Dođe mi da vrištim
Pred beogradske izbore, kao što su ovi u martu, svi ih se, doduše, sete. Od svih tih izbornih procesa i pustih obećanja, do sada je samo asfaltiran put koji prolazi iznad barake od sagrađenih od tankog drveta. Kao iz nekog ponora, do visine ulice doseže samo stari krov. Šetač ni ne može da nasluti da ispod ovih zidina odrastaju deca.
- Od kada su napravili put do crkve, ovuda prolaze šetači. Jedan dan, tako mi se sve nakupilo, došlo mi da vrištim od nesreće. Kad sam izašla da prošetam, idu ispred mene dve žene i čujem jednu kaže: "Vidi kako su im napravili put.". Druga odgovara: "Blago njima kako uživaju u ovim barakama, sve im je dato." A mi smo pristali na mrvice, na polovne stvari. Mi smo poniženi. Na Kosovu ne daju. Ako si malo jača ličnost, ako možeš da se suprostaviš, dole - ne možeš. Tamo samo mogu da doći ćutavci koji prihvataju sve. Mnogo me je zabolelo to što su prokomentarisale. Ne znaju da smo svi mi bili neko i nešto. Da smo imali svoje znanje, kapital, dedovinu. I sve je uništeno. Sve to više ne postoji - završila je rečenicu suznih očiju.
Ovo je nemoguće izdržati
Za stolom u Milankinoj sobi pridružile su se i druge stamene žene, hrabre u tamnici bezizlaznosti. I stoje, kao jedna.
- Naš najveći problem što naših 15-ak porodica nema nikakve uslova da prihvati ni ono što nudi Komensarijat za izbeglice. Nemamo ni plac, ni uslove da završimo neke kuće. Molimo čelnike Beograda da nam daju zemljište i da nam naprave montaže kuže. Ista je situacija bila i sa ljudima koji su živeli u kampu na Adi, ali je uz dobru volju gradskih čelnika omogućeno da se ljudi pristojno rasele. Moje dete je rođeno u ovom kampu, a sada ima 18 godina. Danas samo što satelite na neprave koliko obećavaju, a naša deca samo traže krov nad glavom. Ovo je nemoguće izdržati - u dahu je istrčala Gorica Dončić Puzović, izbeglica iz Pećke Banje, majka dvoje dece.
Kamere za dva metra drva
- Prošle godine smo kao pomoć dobili dva i po metra drva. I tu pomoć su došle da snimaju kamare, kao pomažu nam, a u stvari to je poniženje. Mi u našim godinama radimo, crnčimo, ima ovde žena koje ne mogu da se pomere. S cirozom jetre idem da operem nečije stanove da preživim jer sa penzijom ne mogu da platim lekove. Nastavnica biologije, direktorka škole sa punim stažom, majka, baka... Gde sam ja, gde smo svi mi izbegli - pitanje je bez odgovora Milanke Terzić.
Muža ubila tuga
Trpimo 20 godina, nastavlja Milena Papović iz Peći, nekadašnja radnica Kombinata kože i obuće.
- Čovek se navikne na sve. Ščepa se za život da podigne decu. Iz Peći smo izašli goloruki, a ovde nisam dobila jednu kašiku pomoći. Istina, dobili smo makarone i špagete. Sve što je neko iz svoje kuće bacio, pokupila sam, oribala i unela u moje dve sobe. Ribala sam i prala beogradske kuće da bih podigla decu, bez pomoći Crvenog krsta i države koje je trebalo da bude uz nas jer sam Srpkinja. Poverenja više nema jer sam posle svih katastrofa i gubitaka izgubila sve pojmove o državi. Na kraju, od sve te nečovečnosti, mi smo i oboleo narod. Moj muž je umro od muke i tuge u 55. godini.
Za Milankinim stolom pričali smo na Dan državnosti Republike Srbije. Ispili smo čaše žuči, jeda i jada i divili se presušenim mrvicama nade izbeglih iz Peći, Istoka i Kline.