Naučnici u raljama besparice
Nauka je budućnost koja ne može odmah da se isplati, što je i najčeši razlog zašto naša država ne haje mnogo za naučnike. Ono što umne glave mogu da doprinesu svojim istraživanjima obično ne može da se politički naplati u jednom izbornom ciklusu. Ipak, dobra vest za skrajnutu naučnu zajednicu u Srbiji jeste podatak da je u odnosu na prošlu za ovu godinu država izdvojila 15,2 odsto više novca za nauku.
I pored ovog povećanja, to je i dalje daleko ispod evropskog proseka. U Evropi se za nauku izdvaja prosečno dva i po puta više u odnosu na njihov bruto društveni proizvod (BDP).
Entuzijazam i talenat
- Ako pogledate poslednje analize, kad se rezultati naših naučnika podele sa sredstvima koja dobijaju, Srbija je visoko kotirana, ali se ta sredstva ne mogu uporediti s onim koje izdvajaju bogate zemlju - kaže za "Vesti" dr Duško Blagojević, naučni saradnik i predsednik Zajednice instituta Srbije.
Drugim rečima, podatak da po broju objavljenih naučnih radova u svetu Srbija zauzima 48. mesto među 230 zemalja može da se pripiše entuzijazmu i talentu domaćih istraživača, a ne stvarnim ulaganjima u naučna istraživanja.
Budući da među onima koji napuštaju Srbiju prednjače školovani i obrazovani mladi ljudi, to je i ovaj ljudski faktor koji Srbiju i dalje drži iznad površine naučnih voda ugrožen. Dovoljno je podsetiti da je po spremnosti da zadrži talente Srbija poslednja od 140 zemalja na listi Svetskog ekonomskog foruma!
Duplo manje
Cilj Evropske unije jeste da do 2020. godine sve države članice na nauku izdvajaju tri odsto BDP: dva odsto iz privatnog sektora, a jedan iz budžeta. Srbija ima manje ambiciozne planove. Prema Strategiji naučnog i tehnološkog razvoja do 2020. godine, plan je da ukupna ulaganja iz svih izvora dostignu 1,5 odsto BDP.
Ako je prosečna plata u naučnim institutima oko 600 evra, a tehnički uslovi u debelom zaostatku za onim na zapadu, onda ne čudi što mladi naučnici, čim im se ukaže prilika, odlaze na usavršavanje i ostaju tamo gde imaju veće šanse da se kreativno ostvare i da za to dobiju odgovarajuću novčanu satisfakciju.
Problem na koji je ukazao sagovornik "Vesti" dr Duško Blagojević jeste i u načinu finansiranja instituta. Prema propisima, oni se finansiraju isključivo po projektima.
- Drugim rečima, instituti se s konkretnim projektima javljaju na konkurs nadležnog ministarstva i kada im taj projekat bude prihvaćen, dobijaju od države predviđena sredstva. Ali šta kad se projekat okonča? Sve to stvara dodatni pritisak na istraživače. Zato se zalažemo za imenu načina finansiranja koje bi, za razliku od sadašnjeg, dalo stabilnost institutima i uticalo na istraživače da ostanu u zemlji. Ako posle projektnog ciklusa istraživač ostane bez posla, bolje je da završi na ulici s ušteđevinom koju je stekao na zapadu, nego na ulici bez dinara i s kreditnom ratom za stan - slikovito poredi Blagojević.
Nacrt do marta
Svesna važećeg nepodsticajnog rešenja finansiranja nauke, država sada radi na izmeni Zakona o naučno-istraživačkim delatnostima. Ide se na kombinaciju fiksnog dela plate i dodatka za one koji svojim projektom prođu na konkursu. Do kraja marta trebalo bi da se izađe s nacrtom novog zakona, a da se s primenom krene naredne godine. Tako bi naučnik mogao da bude oslobođen pritiska zbog egzistencije, a istovremeno da se u potpunosti posveti istraživanju koje će mu takođe doneti novčane benefite. Na kraju, ozbiljnim država i te kako smeta da se njihovi naučnici tretiraju kao socijalni slučajevi, umesto kao ponos nacije.
U EU prolaze samo najbolji
Jedan od malobrojnih podsticajnih primera bio je povratak u Srbiju dr Magdalene Đorđević, fizičarke. Iako je doktorirala na prestižnom Kolumbija univerzitetu, a godinama se bavila istraživanjem u Ohaju, ona se po pozivu Instituta za fiziku vratila u Beograd. S projektom posvećenim istraživanju osobina materije (kvark-glukonske plazme), ona i njen tim su na konkursu " European Researć council
"u okviru EU dobili 1,4 miliona evra za istraživanje. Tu nema protekcije na lepe oči ili partijsku knjižicu, samo kvalitet projekta i izvrsnost naučnika koji stoji iza njega.
- Apsolutno se nisam pokajala, sve mi ide po planu - odgovara dr Đorđević na pitanje "Vesti" da li se u međuvremenu pokajala.
Za one koji se bave teorijskom naukom izbor da ostanu u Srbiji je lakši jer njihovo istraživanje ne zahteva posebne tehnološke uslove koje, po pravilu, zahtevaju i veća novčana izdvajanja. Na drugoj strani, za one koji se bave eksperimentalnom naukom, odlazak u bogate zemlje, koje izdvajaju više za naučna istraživanja, nameće se gotovo kao neminovnost. Mnogi kao primer navode i Nikolu Teslu koji se bavio eksperimentalnom naukom. Kažu da Tesla ne bi postigao to što je postigao čak i da je ostao u zapadnoj Evropi jer je samo tadašnja Amerika sa bogatim investitorima koji nisu štedeli na parama za inovacije, kao što su Morgan i Vestinghaus, mogla da mu priušti skupe eksperimente.
Univerzitetima malo lakše
Za razliku od instituta, koji se isključivo finansiraju po osnovu projekata, univerziteti su u nešto povoljnijom poziciji jer oni, osim novca za konkretne projekte, imaju obezbeđena sredstva za svoje funkcionisanje i iz državne kase.
- Instituti su u tom smislu u znatno nepovoljnijem položaju. Država može da kaže da, recimo, ove godine nema novca za projekte i tada nisu ugroženi samo istraživači, već i kompletni instituti kao jedni od nosilaca naučnog razvoja. Da nema 11 nezavisnih instituta, koji su deo univerzitetske zajednice, i naučnih dostignuća njihovih saradnika, ne bi Beogradski univerzitet bio na Šangajskoj listi i uvršćen među 400 najboljih u svetu - objašnjava dr Duško Blagojević.
