Zna li Srbija koga je izgubila?
Lider Građanske inicijative Srbija, demokratija, pravda Oliver Ivanović ubijen je 16. januara u Kosovskoj Mitrovici. Pogođen je sa šest metaka iz pištolja duga devetka, s leđa. Mučko ubistvo do srži je potreslo Srbe. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić označio ga je kao teroristički akt i najavio da će se država Srbija u skladu sa tim odnositi.
Muk, neverica, tegoba, duboka tuga, sada su svakodnevica u Ivanovićevom gradu koji je on političkim radom, harizmom, posvećenošću odavno prerastao, ali ipak nije želeo da ga napusti. Građani su uplašeni i niko ne pomišlja da ostane. U razgovorima za naš list gotovo jednoglasno poručuju: "Nađite ubicu ili svi odosmo." Do zaključenja ovog broja ubica nije pronađen.
Ivanović je rođen 1953. u selu Rznić kod Dečana. Osnovnu i Mašinsko-tehničku školu završio je u Kosovskoj Mitrovici. Bio je pitomac Vojne akademije u Zagrebu. Završio je Mašinski fakultet u Mitrovici, a u Prištini diplomirao i na Ekonomskom fakultetu. Radio je u mitrovačkom transportnom preduzeću TransKosovo, fabrici keramičkih pločica Mozaik i predstavništvu firme Hepok. Vodio je sportski centar u Kosovskoj Mitrovici, bio je zamenik generalnog direktora kompanije Feronikl iz Glogovca, potom direktor Nacionalne službe za zapošljavanje za KiM.
Kada je 1999. formirano Srpsko nacionalno veće, Ivanović je postao predsednik Izvršnog odbora za severno Kosovo, gde je ostao do 2001. Kada je formiran Koordinacioni centar za KiM, imenovan je za šefa Službe za ekonomski razvoj i rekonstrukciju, a bio je i državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju.
Bio je član Socijaldemokratske partije, a potom lider Građanske inicijative Srbija, demokratija, pravda. Januara 2014. sa još četvoricom Srba je pritvoren i sudilo mu se za ratni zločin nad civilnim stanovništvom na KiM 1999. i 2000. Optužnica je podignuta tek u novembru 2014. U februaru 2017. je ukinuta prvostepena presuda i naloženo je novo suđenje. Od aprila 2017. je određeno da se brani sa slobode.
Ova štura biografija ni izbliza ne oslikava raskošne osobine koje su krasile kosovskog viteza, kako su ga mnogi nazvali. Svi koji su ga poznavali zauvek će pamtiti njegovu neumornu borbu za slobodu i pravdu. Zato i ne čudi što su se redakciji "Vesti" naši čitaoci u neverici javljali, a neki su sa nama i podelili sećanja na susrete i razgovore s Oliverom Ivanovićem, pitajući nas isto ono što je u vapaju izgovorila i njegova sestra Nataša: "Zna li Srbija kakvog je junaka izgubila?"
Svima sve oprostio
Od kada je ubijen Oliver Ivanović, sećam se i prisećam svih događaja, situacija u kojima smo se zajedno našli. Teško je poverovati da ga više nema, jer je toliko bio pun života, uvek nasmejan, optimističan, piše za "Vesti" Tanja Vujisić, novinarka iz Kosovske Mitrovice.
- Kada se 2013. godine prvi put kandidovao za gradonačelnika Kosovske Mitrovice, dogovoreno je da jedan predizborni skup održi u zgradi Skupštine opštine Zvečan. Došli su svi kandidati za odbornike sa njegove liste, građani, novinari i stojimo ispred zgrade. A onda se pojavio izvesni radnik opštine i sav važan saopštio da ne može da se uđe u zgradu. Nakon desetak minuta ubeđivanja, radnik drekne na Olivera: "Ne može, ja sam šef sale!". Oliver mu odgovara: "Prijatelju, možeš da budeš samo šef sale u nekom restoranu, ovo je opština." Ušli smo svi unutra, a radnik je sa skupa raportirao nekom šta se priča. Gospodin Ivanović je tražio da ga niko ne dira i da ga puste da radi to što radi. Tako je postupao i kada su ga blatili politički protivnici. Nikada ružnu reč o njima nije rekao, tužio je neke i to je to. Dostojanstvo, pre svega.
- Druga slika je iz Dečana. Grupa novinara je otišla s Oliverom u manastir, kada smo se vraćali, u blizini svetinje zaustavio je auto, izašao i spustio se sa puta na manastirsku zemlju, koju su u tom trenutku "držali" Albanci. Spustimo se za njim i vidimo da sklanja neke grane i čupa travu. Grobovi. Njegovi najbliži rođaci iz Dečana. Pomogli smo mu da očisti grobna mesta. Krećemo dalje, pita da li nas je strah da stanemo u centru Dečana. Odgovorimo da nije, iako smo zbunjeni. Izlazimo ispred ruševina, nekada velike kuće. Porušeno, zapaljeno, puno đubreta. Kaže nam da je u toj kući maltene odrastao. Kuća u kojoj je zaklana njegova rođaka. Na putu do Mitrovice, tajac. Nikad nije koristio svoje lične tragedije za ubiranje političkih poena. Opet, dostojanstvo.
Spasilac
- Nismo se uvek politički slagali i to je, valjda, normalno. Normalno je i da ste mogli da ga pitate šta hoćete i da dobijete odgovor i kada mu se ne svidi pitanje. I da uvek iznova budete pozvani na konferenciju za novinare, koje je redovno držao. Voleo je medije i oni njega. Uvek dostupan, pripremljen, razumeo je koliko je važno biti na raspolaganju novinarima. Kada su nekim kriznim danima, pucale telefonske veze, a internet bio teško dostupan, bez problema je novinarima ustupao svoju kancelariju, internet i telefone. Vodio je novinare u najzabačenija sela, da rade reportaže. I nikada nije tražio da se on pominje, kako je obišao Srbe, zaboravljene od svih. Davao nam je svoj auto i vozača, da idemo gde smo želeli i bez njega. Samo da što više ljudi čuje o tim ljudima. A po selima su ga zvali i obraćali mu se sa "Predsedniče". Nikada nije bio to, ali su ga eto tako doživljavali. A kako i ne bi kada im je dolazio u posetu i pomoć 1999, 2000, 2001..... kada je bilo teško preći i u južni deo Kosovske Mitrovice, a ne otići do Batusa, Cernice, Velike Hoče...
- Naravno, poseban deo u priči o Oliveru zauzima sramno suđenje za ratni zločin. Optužnica, tok suđenja, presuda, sve je bilo kontroverzno, u najmanju ruku. Svedoci tužioca, koji brane Ivanovića, žele da se pozdrave s njim u sudnici i zahvale jer ih je spasavao, a ne ubijao, kako mu se stavljalo na teret. Ponovljeno suđenje je bilo u toku, kada je ubijen. I tamo je bio nasmejan. Hrabrio Milenu i Bogdana, Janka, Žarka, Nikolu, Miroslava i Natašu. I sve nas. Mahao nam je na ulasku i izlasku iz sudnice, rukama okovanim lisicama. Pitao, kako smo. I bio presrećan, kada je konačno pušten da se brani sa slobode. Kada je mogao da hoda ulicama svoje Mitrovice.
- Sedeli smo on, Milena, Olga i ja ispred jedne radnje u tom periodu. Apsolutno svako ko je prošao stao je da se pozdravi sa njim i poželi mu sve najbolje. Nas tri smo mu u nekom trenutku rekle da bi bilo bolje da su svi ti ljudi bili uz njega, kad mu je bilo najteže. Odmahnuo je rukom i rekao: "Ma nema veze, zaboravite. Ljudi nisu krivi. Ja ne zameram."
- Već sam napisala, ali ću ponoviti. Kada mi je mama u maju mesecu bila u bolnici, sam je došao da ponudi da da krv, jer su se znali godinama. Izmučen u zatvoru, bolestan, ali da ponudi. Takav je bio privatno. Zbogom, Olja.
Rodoljub na delu
Govoriti o Oliveru Ivanoviću je u dobroj meri govoriti i o celokupnoj sudbini srpskog naroda na okupiranom Kosovu i Metohiji, jer su njegov život i tragična sudbina usko povezani sa Srbima na tim prostorima, piše za "Vesti" dr Dario Vidojković, istoričar i asistent na Katedri za Noviju istoriju na Univerzitetu u Regenzburgu.
- Ivanović se nakon juna 1999. nije dao u zbeg, nego je ostao na Kosmetu da podeli sudbinu svog naroda. Štaviše, treba ovde podsetiti da je on jedan od najzaslužnijih da još i ima Srba u Kosovskoj Mitrovici i uopšte na severu Kosmeta, pošto je nakon povlačenja Vojske Jugoslavije i srpske policije organizovao narod, pre svega čuvare mosta na Ibru, čime su Albanci bili sprečeni da upadnu i u severni deo grada i tu ponove etničko čišćenje Srba.
- Ivanović je obavljao državne funkcije Srbije, bio je državni sekretar za Kosmet i važio je za jednog istaknutog lidera Srba na Kosmetu. On je bio vrlo vrstan poznavalac prilika na Kosmetu, bio je privržen Srbiji i rodoljub, a u svojim nastupima i izjavama bio je veoma nadahnut, inteligentan, širokih pogleda i plenio je svojim kulturnim nastupom i svojim vedrim i optimističkim bićem, uprkos svemu. Moglo bi se reći da je bio u nekoj vrsti jedan srpski realpolitičar, zato što je uvideo da se mora govoriti sa Albancima, pre svega o onim stvarima koji se tiču sve ljude na Kosmetu, a to su korupcija, nepotizam, kriminal, bezbednost i velika nezaposlenost. U tom pogledu je ukazivao na odgovornost Beograda, koji se, po Ivanoviću, po tim pitanjima nije dovoljno angažovao.
- Razgovarao je i sarađivao i sa strancima, što je u neku ruku neizbežno, i što ga je među nekim Srbima možda činilo kontroverznim. Međutim, uvek je ukazivao na srpske interese, skretao pažnju na probleme Srba na Kosmetu, a bio je protiv toga da se pitanje Kosmeta podredi uskim partijskim interesima, što su radile vlasti u Beogradu po Ivanoviću i sada i poslednjih godina.
Nacionalna tragedija
- Ivanović se nedavno takođe zalagao da Srbi sami pokrenu inicijativu za osnivanje Zajednice srpskih opština, a što je Priština odbijala da sprovede, ako je tako nešto već bilo dogovoreno Briselskim sporazumom, koji za Srbiju i posebno za Kosmet sigurno nije povoljan. Posle svega, mučko ubistvo Olivera Ivanovića je nesumnjivo jedna velika tragedija za celokupan srpski narod, a posebno za Srbe na Kosmetu, koji su sada u strahu za dalju svoju sudbinu, a koju novi vrtići sigurno neće rešiti na adekvatan i njihovoj teškoj situaciji primereni način.
Čist pred Bogom
Imao sam prilike da još pre desetak godina sedim sa njim u Kosovskoj Mitrovici. On je bio jednostavan, običan, odmeren, zahvalan za razgovor o mnogim temama. Bio je pozitivne energije koja posebno pleni, kaže Ratomir Milosavljević, Srbin koji živi u Beču, rodom iz Kosovske Mitrovice.
- Pratio sam njegove intervjue i gostovanja na televizijama. To je čovek koji zna da je pred Bogom kako treba, čist. Zračio je uvek tom jednostavnom samouverenošću koja ukazuje da nema nikakve mrlje. I to se ne može odglumiti. Uvek je davao dobre i odmerene izjave. Nikada nikoga nije blatio, ali iza onoga što kaže je stajao. Stajao je ponosno, junački i za Kosovo i Metohiju, za Srbiju, za demokratiju i pravdu, tu, gde živi.
- Mnogo mog naroda sa kojim sam pričao je u šoku zbog tako mučkog i kukavičkog obračuna, s leđa. A što još više boli je licemerje i krokodilske suze vlasti i tzv. opozicije, čast izuzecima. Svi se sećaju pre par meseci prljave kampanje za gradonačelnika, pa su brže bolje obrisali tvitove i ostala saopštenja protiv njega. A tek Mitrovčani, koji su ga, malte ne, svi lično poznavali, znali njegove ljudske kvalitete, nisu ga shvatili i podržali. Za utehu, dostojanstveno su ga ispratili.
Sličnost sa Vericom Barać
- Meni lično ovaj žal za Oliverom podseća na slučaj pokojne Verice Barać. Mnogi su odahnuli u vrhu i pri vrhu vlasti kada je umrla, jer je mnogo znala i pedantno i čisto otkrivala sve velike lopovluke. Smetala je mnogima. Tako je i sa Oliverom. Znao je mnogo i smetao mnogima. A rukopis stranaca nam je svakako poznat. Da ne pominjemo ćutanje svih institucija tzv. demokratske zajednice. To je strašno.
