Lajkovac zaslužuje muzej
Prema anegdoti koja i danas živi među Lajkovčanima, varoš je nastala tako što je kondukter iz prvog voza koji je vukao nadaleko čuveni "ćira" izbacio ženu i muškarca koji su bili bez vozne karte. Oni nisu imali gde, pa su se okućili u blizini pruge, decu izrodili i tako je nastao i rastao Lajkovac.
Istina, varoš nije prevelika i prostire se na nekoliko stotina metara oko železničke stanice koja i danas postoji, ali je čuvena. Ušli su Lajkovac i lajkovačka pruga i u roman poznatog romanopisca Radovana Belog Markovića, u kojem je napisano da se za Lajkovac prvi put čulo onda kada je kondukter voza koji je prvi put ušao u stanicu iz sveg glasa, takvo je tada bilo pravilo za konduktere, uzviknuo: "Laaajkooovaaac"!
Da li je bilo baš ovako, to ne znamo i nikada nećemo saznati, ali ono što se zna je to da je Lajkovac u vreme postojanja pruge uskog koloseka bio najvažnija stanica, odnosno, raskrsnica odakle su vozovi polazili ka Užicu i dalje do Sarajeva, pa sve do mora, ka Beogradu, Čačku, Mladenovcu, Valjevu... Na ta vremena danas sećaju čuveni lajkovački železnički vodotoranj koji je prepoznatljiv simbol železničke stanice, zgrada ložionice iz koje su usmeravani vozovi u svim pravcima i gde su se popravljale lokomotive i vagoni i na stotine penzionisanih železničara koji su se u Lajkovcu okućili...
Vazdušni čekić
I Milutin Ranković, poznati lajkovački umetnik i direktor Turističke organizacije varoši, podržava tu ideju.
- Pored vodotornja, u sastav muzeja bi ušla i ložionica koja je radila do prošle godine, ali i okretnica za lokomotive koja je još funkcionalna. U pogonima ložionice ima strugova za obradu točkova vagona starijih od jednog veka. Vazdušni čekić iz istog perioda, strug za površinsku obradu rezanjem iz 1922. i još mnogo drugih mašina treba sačuvati. Te mašine, napravljene uglavnom u Nemačkoj, Austriji i Mađarskoj, sačuvane su, konzervirane i treba ih pokazati narodu jer su deo istorije ovih prostora i nikako ne smemo da dozvolimo da se železnički fenjer u Lajkovcu ugasi, a to može da se uradi samo uređenjem muzeja koji ima šta da ponudi zaljubljenicima u pruge - poručuje Ranković.
Penzioneri, od kojih neki još nose kondukterske šinjele često u nekoj od kafana, dok čekaju poštara Prvoslava da im donese penziju, prepričavaju događaje iz minulih vremena i time čuvaju sećanja na prugu koja je bila toliko omiljena da je ušla u pesmu "Ide Mile lajkovačkom prugom".
Ipak, prema rečima Borivoja Grujičića, predsednika Udruženja građana za osnivanje Železničkog muzeja u Lajkovcu, najupečatljiviji objekti iz tih nostalgičnih vremena su vodotoranj kojem su Lajkovčani ko zna zbog čega dali naziv "buzometar" i ložionica.
Nema mesta u Srbiji, ni i u bivšoj Jugoslaviji, koje više duguje železnici nego što je Lajkovac, koji je nastao onog trenutka kada je 1908. u stanicu ušao prvi voz. Izgradnju pruge uskog koloseka je započela Srbija, ali je, znajući njen značaj, nastavila Austrougarska u toku okupacije. Austrougari su odmah do železničke stanice izgradili i betonski toranj koji je služio da se iz njega napajaju parne mašine, on i danas postoji i jedan je od simbola grada.
- Toranj su prilikom povlačenja Austrougari srušili, ali je ponovo izgrađen u drugoj deceniji prošlog veka i danas odoleva vremenu. Istina, prilično je oronuo i neophodno je da se taj spomenik prošlih vremena i železnice renovira i da simbol Lajkovca povrati stari sjaj i bude deo Železničkog muzeja. U to vreme, a i nešto kasnije, sve do 1969, kada je ova pruga uskog koloseka ukinuta, u Lajkovcu je radilo više od 1.500 železničara. Danas se svi penzionisani železničari slažu da u Lajkovcu treba da se izgradi muzej u čast "ćire" i pruge uskog koloseka - kaže za "Vesti" Borivoje Grujičić.
