Na Božić bez roditelja, sa ljubavlju koju im drugi pružaju: Tamara i Tijana hoće kuću i igralište
"Koliko varnica toliko parica". "Želim sreću i zdravlje". "Volela bih da idem na igralište" i "dа imam svoju sobu", skoro da su jedine rečenice koje je desetogodišnja Tamara Lazović iz Banja sa Severa Kosova izgovorila tokom današnjeg božićnog druženja sa našom ekipom, piše portal Kossev.
Tamara i njena osmogodišnja sestra Tijana su sa tetkom i tečom, Dobricom i Mijatom Sovrlić, danas u Kosovskoj Mitrovici specijalni gosti svog prijatelja i dobrotvora - Saše Dedovića, vlasnika hotela "Saša", čije dve ćerke bliznakinje upravo nose imena - Tijana i Tamara. Tijana i Tamara Lazović rastu bez oba roditelja, ali i bez druge dece u svom selu.
O njima u nedovršenoj kući posle smrti majke pre tri godine brinu tetke Dobrica i Nada. Otac im je preminuo pre pet godina. Oba roditelja umrla su od kancera. "Njih dve, hvala Bogu, one su mi zdrave," kaže Dobrica, dok pokroviteljski posmatra lepe, šarmantne i zarumenele devojčice koje sede za drugim stolom sa vršnjacima koje im je naša ekipa dovela u posetu.
Mirne su, tihe, stidljive, nenaučene na gradsko ćaskanje, ali su iznenada i pokazale dečju otvorenost i prihvatile inicijativu za druženje svog vršnjaka.
Kada Tamara bude naredno leto završila četvrti razred osnovne škole "Petar Kočić" u Banjama, do najbliže škole moraće da ide 20 kilometara. I kad bi deo puta i uspela da prođe prevozom, tri kilometra oštre strmine, kroz divljinu punu "mečki i vukova", moraće sa nekim starijim da prođe pešice - do prvog prevoza, koji će opet morati da čeka. Preći će jezero Gazivode, most, pa ono što neko naziva administrativni, a neko granični punkt na Brnjaku.
"Mesto koje nije za život"
"Za žensku decu bez roditelja, to nije mesto za život," skoro ljutito kaže njihov domaćin i prijatelj Saša.
"Prevoz bi' imala da je spustim tri kilometra do magistrale," dodaje Dobrica, ali se u razgovor uključuje njen suprug Mijat:
"Ali to nije to. Ide se preko šume. Kad zaveje sneg, nema prolaza. Vi ne znate kakav je to put. Pa da se siđe i da čeka prevoz, koji naiđe."
"Devojčice moraju što pre u naseljenu sredinu, u Zubin Potok kao najbližu, da se što pre socijalizuju. One nisu kao ostala deca. Pogledajte ih, zdrave su prave, vaspitane samo zahvaljujući svojim tetkama i teči. Oni su uložili sebe i svoje porodice, ali to nije dovoljno. Fale im vršnjaci, igra, konverzacija, druženje, fali im ono što se za našu decu podrazumeva," objašnjava dalje Saša.
Tamara ide u treći razred, Tijana u prvi, u drugom razredu samo je još jedna devojčica u ovom selu na Severu Kosova. U Dobričino vreme, u istu školu, kaže, "išlo nas je preko 50 dece":
"A sad, da Tamare nije bilo, ne bi bilo ni škole. Dve godine je držali u predškolsko da se škola ne ugasi. E sad bogami bi trebalo da se toga neko seti i da pomogne njoj i njenoj sestri."
Pojedinačni donatori, da se uključi i opština
Kada je priča o ovim devojčicama dospela u javnost prošle godine, u akciju pružanja pomoći - da se presele u Zubin Potok - uključili su se brojni pojedinci, organizacije i kompanije. Čitaoci "Vesti" preko Humanitarnog mosta pomogli su sa 200.000 dinara.
"Duboko smo im zahvalni zbog toga," skoro horski govore staratelji devojčica.
Na računu je sada 10.000 evra, ali to nije dovoljno da se devojčicama pomogne.
"Mi uveliko gledamo neke kuće i stanove i placeve u Zubinom Potoku, ali je to stvarno sve skupo. Oni koji nam nude, ne gledaju u kakvoj su situaciji deca i koliko para se ima. I da se sada ulože sve ove pare koje su se skupile, pa i da se kupi nešto, šta sa tim može da se uradi? Neće opet imati uređen krov nad glavom, a ostaće i bez sredstava za dalje školovanje," objašnjava Dedović i nastavlja:
"Bilo bi dobro da se ovaj postojeći novac sačuva za njih, a da se nastavi sa akcijom i da pronađemo rešenje stambenog zbrinjavanja devojčica u Zubinom Potoku, da se uključi opština, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, na primer, pa da od ovog novca mogu da nastave da se školuju. Siguran sam da institucije mogu našim anđelima, a to su anđeli svih nas, da obezbede trajni krov nad glavom."
Rekla sam, neću da idem više i molim, sve znaju
Opštinsko rukovodstvo Zubinog Potoka obišlo je devojčice, obećalo pomoć. Na obećanju se sva opštinska akcija do sada zaustavila, međutim.
"Kažu, au što je lepo ovde," dodaje Mijat, a u reč mu upada Dobrica:
"Jeste, ali evo, godinu, godinu i po niko se nije pomolio."
Jedan od kompromisa je da opština makar obezbedi plac, na kojem bi se Tijani i Tamari sazidala kuća.
"Samo plac nek' im daju. Oni znaju za to, a rekla sam, neću više da idem i molim! Svi znaju za njihov slučaj. Bili su i predsednik i potpredsednik. Ako hoće, pomoći će, a mogu i treba," pomalo ljutito kaže Dobrica.
"Kog' ti je moliti, nije jediti," dobacuju muškarci.
"Pa je jedan od predloga da pozovemo Tamaru sa svojom emisijom Tamara u akciji. Ona je imenjakinja naše Tamare, a ja je i poznajem dok je ovde boravila u našem hotelu i izvela sa svojom ekipom više akcija. Tako bi moglo brzo da se dođe do rešenja," dodaje Saša.
Jasno je da ovakve razgovore vode često. Ne odustaju, mobilišu prijatelje i javnost. Kažu da znaju šta im je obaveza i brižno se okreću ka Tamari i Tijani.
Bez druženja sa vršnjacima
One nemaju priliku da viđaju vršnjake i da se druže. Danas, na Božić, sa njima zadovoljno vade poklone koje su im domaćini pripremili. Sede u toplom restoranu, pored svetlucave jelke, razgledaju slatkiše koje izvlače iz velikih roze kesa. Lutke ostavljaju za kraj. Tamara je prva probila tremu i razgovara sa vršnjakom, dok mlađa Tijana ćuti, ali srećno jede medenjak.
Jeste srećne što ste danas ovde? Volite da budete kod čika Saše i teta Danijele, pitamo ih.
Na pregršt naših pitanja, čuje se samo kratko, tiho, stidljivo: "Da".
Istovremeno slušamo razgovor odraslih, za drugim stolom. U muci ima i sreće. Topla je zima i ona je za malo duša u selu Banje sada pravi blagoslov.
Primanja sa kojima Dobrica i Mijat Sovrlić izdržavaju Tamaru i Tijanu Lazović iznose, kako tetka kazuje, 12.000 dinara socijalne pomoći, 10.000 dinara roditeljske penzije i 6.200 dinara dečjeg dodatka.
"Kako smo prezimili prošlu, i pretprošlu...debeo minus, a u kući ni vode, ni kupatila, već šporet. Opet fala Bogu! Deca su nam zdrava," govori Dobrica, koja zapravo brine o dve kuće - o onoj u Banjama gde su Tamara i Tijana, a koju roditelji nisu uspeli da dovrše, i - nekoliko kilometara dalje - sopstvenom domaćinstvu u Gazivodama i svoja dva sina, uz supruga.
Pa šta radite? Šta rade devojčice?
"Ustaneš, naložiš šporet, spremiš drva, vodu doneseš, da zagreješ, da se umiješ, da operemo. Tijana i Tamara sede u kuću, još kad je sneg. Nemaju drugu decu, samo su one u selu."
Samovanje u selu, sa mnoštvo želja, uz život bez roditelja, ipak, nije zagasilo dečju radoznalost i zadovoljstvo i tople osmehe na licu.
"Koliko varnica - toliko ljubavi, toliko sreće, toliko parica" - kaže Tijana, pomalo nesigurno, ali ozbiljno, dok sa ponosom odrasle osobe u kući Dedovića, za njihovim šporetom, prenosi želje za Božić.
Hoće li se Tijanine i Tamarine želje ispuniti?
"Da imamo kuću, igralište i svoju sobu."
