Pančić: Hoće li zaista Vučić u Evropu?
Osnovno pitanje političke "kremljologije" na srpski način, u svih pet dosadašnjih godina vlasti Aleksandra Vučića i njegove stranke, bilo je i ostalo: žele li oni uistinu da uvedu Srbiju u Evropsku uniju, ili je ta priča samo slatkorečivo pokriće za upražnjavanje neograničene vlasti?, piše Teofil Pančić za Radio Slobodna Evropa.
"Neliberalna demokratija" svodi se na tiraniju većine
To pitanje nekako i dalje stoji, možda i zbog toga što ni sam glavni akter srpske politike nema konzistentan odgovor na ovu dilemu. Vučićev "ideološki preobražaj" od ekstremnog nacionaliste do ove današnje figure u kojoj se spajaju prihvatljiva načela i neprihvatljiva sredstva i maniri, ima neka obeležja lične evolucije i političkog sazrevanja.
Samo, pitanje je koliko to vredi kada se to sazrevanje naočigled raspadne i prebriše u svakom susretu sa svakodnevnom političkom i društvenom realnošću. Vučić i ostali "najevropljani" dosledno postavljaju pravila političke igre tako da Srbija iznutra više liči na ono što mađarski premijer Viktor Orban naziva "neliberalna demokratija", i s ponosom pripisuje sebi kao izum.
Ali, "neliberalna demokratija" na kraju se svodi na tiraniju većine, na poredak u kojem je svako manjinsko mišljenje i opredeljenje na samom rubu legitimnosti. Naprednjačka struktura primenjuje ovaj model u Srbiji efikasno i dosledno, mada se javno ne diči njime, nego ispušta ritualne "proevropske" zvukove. Kontradiktorno? Nije, nego primereno položaju Srbije, koja je tek kandidat za članstvo u Evropskoj uniji.
Šta je dozvoljeno Mađarskoj i Poljskoj, nije i Srbiji
Ona sebi ne može da priušti ono što, recimo, Mađarska ili Poljska mogu, jer su već unutra, članice su "kluba". E sad, pravo je pitanje: da li bi današnja Mađarska ili Poljska uopšte bile primljene u EU, da su danas kandidatkinje? Ima, međutim, jedno možda još važnije i presudnije pitanje: šta EU uopšte može da učini da članice koje "zastrane" ka nekoj vrsti autokratije vrati na put poštovanja elementarnih standarda?
Već je šesta godina kako gledamo ovaj kentaurski model vladavine: prema spolja kooperativnost (mada i ona prilično hirovita), prema unutra autoritarnost. Vučić i ekipa osvojili su mnogo tapšanja po ramenu zbog stvarnih ili navodnih proboja pre svega u pogledu rešavanja odnosa sa Kosovom, ali je to plaćeno zatvaranjem jednog, a ponekad i oba oka na one manje prijatne činjenice: mediji su u ogromnoj većini stavljeni pod kontrolu, a oni koji se ne daju kooptirati na rubu su opstanka i pod stalnom baražnom vatrom optužbi, društvena je atmosfera zatrovana, nasilna i konfliktna, uz uskrsnuće tek nešto modifikovanih floskula iz devedesetih o "izdajnicima i plaćenicima", čak je i izborni proces u velikoj meri kompromitovan sa stanovišta pouzdanosti i nepristrasnosti, a po manjim mestima je obeležen i eksplicitnim nasiljem i pretnjama, korupcija na svim mogućim nivoima poprima već groteskne razmere, država i sve njene institucije doslovno su kidnapovani od partijskih i parapartijskih struktura koje su premrežile sve, u meri koja nije viđena ni devedesetih.
Da li je srpsko društvo jače od onoga što na njoj parazitira?
Liči li vam ovo na "proevropski model" vladanja i uopšte kreiranja društvenih tokova? Možda, ali ne onaj koji je u Evropi dominantan, nego na onaj koji mu se nudi kao "neliberalna" alternativa.
Da se vratimo na početak: želi li Vučić uopšte Srbiju u Evropskoj uniji? Posle pola decenije njegove ničim ograničene vlasti, na to ne bi trebalo da bude tako teško dati dovoljno precizan odgovor. Recimo, ovakav: da, ako je to moguće izvesti pod njegovim uslovima. A šta su njegovi uslovi? Da se ni na koji način ne ograničava njegova samovolja, da se nikako ne minira dalje dograđivanje sistema koji će imati tanušnu demokratsku fasadu, a ispod nje će bujati moć toksične oligarhije bez ikakve stvarne kontrole.
Ali, može li se to tako održati na duži rok, kakva je uopšte perspektiva ovakvog projekta i ovakvog poretka? To je kao u medicini: da li je jači organizam sa svojim antitelima, ili ono što ga napada? Da li je, dakle, vitalna snaga srpskog društva jača od onoga što na njoj parazitira? Tu već nije Aleksandar Vučić taj koji duguje dobar odgovor, zaključuje Teofil Pančić.
