Šef američke diplomatske posmatračke misije na Kosovu: Uzalud sam tražio Perenića i Slavuja
"Kada smo obilazili teren dolazili smo u kontakt sa vojnicima OVK, a preko njih sa njihovim komandantima. Uvek smo ih pitali o nestaloj ekipi Radio Prištine, ali nikada nismo dobili zadovoljavajući odgovor", svedoči u ekskluzivnom razgovoru za Udruženje novinara Srbije Šon Berns, nekadašnji šef američke diplomatske posmatračke misije na Kosovu (KDOM). On ističe da leta 1998. u regiji u kojoj su kidnapovani Ranko Perenić i Đuro Slavuj "nam se čini da je najviše uticaja imao Fatmir Ljimaj".
- Ali, taj deo se preklapao sa uticajem OVK iz zone Paštrik koja je bila koncentrisana u Prizrenu. Isto tako, do te lokacije su dolazile i jedinice pod kontrolom Ramuša Haradinaja, čija su dominantna zona uticaja bili Peć, Dečani i Junik, pa niste znali s kim imate posla i ko stvarno ima moć. Nakon oktobarskog dogovora 1998. dva puta mesečno sam se sastajao sa višim liderima OVK i pokretao ovu temu, naročito u razgovoru sa Jakubom Krasnićijem, Ram Bujom i Sokoljom Bašotom. Oni su mi rutinski odgovarali da ništa ne znaju, da će istražiti, proveriti sa komandantima. Ne znam da li su to uradili, ali mi nismo dobili nikakve informacije - objašnjava Berns za UNS-ov Dosije.
Ubijen Albanac koji je ponudio pomoć
Budite veoma oprezni
O istraživanju koje sprovodi Udruženje novinara Srbije, Šon Berns kaže da je kidnapovanje ekipe Radio Prištine nešto što bi moglo potencijalno da bude ratni zločin, odnosno da spada u nadležnost Specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu.
- Budite veoma oprezni. Ratni zločini su nemilosrdni i ljudi koji su to uradili ne žele da provedu 20 godina u zatvoru. Oni su već ubili ljude koji su potencijalni svedoci i oni neće rado dočekati dalje istrage.
Na pitanja o okolnostima pod kojima je saznao da je ekipa Radio Prištine nestala 21. avgusta 1998. obavljajući radni zadatak, bivši američki diplomata kaže da ih je tada kontaktirala ambasada SAD iz Beograda, te da joj se verovatno Vlada Srbije obratila za pomoć.
- Imao sam dobar odnos sa Veljkom Odalovićem i danas imam veliko poštovanje prema njegovim naporima da pomogne i Srbima i Albancima. Mislim da je on predložio susret sa Snežanom Perenić, Rankovom suprugom. Bilo je savršeno jasno da su ona i njen suprug normalni, pristojni ljudi koji su imali dobre odnose sa komšijama i Srbima i Albancima, da su želeli da žive u miru i podižu decu. Jednom prilikom, prijatelj porodice Perenić, kosovski Albanac, koji je imao neke veze sa ljudima iz OVK se ponudio da ga odvedemo do lokalnih lidera OVK da sa njima razgovara. Tvrdio je da može da pomogne. Organizovali smo sastanak, ali bez rezultata. Nakon rata, kada sam se vratio na Kosovo saznao sam da je taj Alabanc ubijen - dodaje Berns.
Bivši američki diplomata koji je bio i svedok u Tribunalu u Hagu, za UNS-ov Dosije ističe da nikada nije čuo da je novinar Njujork Tajmsa Majk O'Konor video vozilo u kome su Perenić i Slavuj kidnapovani.
- Ovo je prvi da put da čujem tu priču i pomalo me ljuti. Znao sam Majka veoma dobro, jer je moja misija sarađivala sa novinarima. Nikada mi nije pomenuo taj događaj. Žalim što to nisam znao.
Nisam znao za "žutu kuću"
Dok je američki diplomata Šon Berns boravio na Kosovu ubijen je jedan, a kidnapovano troje novinara. Ukupno, tokom i nakon rata ubijeno je i kidnapovano 14 novinara. Međunarodne misije nisu sprovele efikasnu istragu i ubice i kidnaperi su i dalje na slobodi.
Kada je reč o izveštaju švajcarskog senatora Dika Martija, Berns tvrdi da nikada nije čuo o "žutoj kući":
- Izveštaj Dika Martija me iznenadio. Napustio sam Kosovo avgusta 1999. i nikada nisam čuo glasine o žutoj kući ili trgovini organima. Ali, bio sam svestan, kao i komandant NATO Majkl Džekson, predstavnici drugih misija, a naročito Britanci, da su ljudi nestajali toga leta, najviše u regionu Metohije. O tome su nas izveštavale NATO trupe, Nemci koji su bili u Prizrenu, Španci i Italijani u Peći, tako da smo znali da se nešto dešava. Naša pretpostavka je bila da je reč o odmazdi. To nasilje je bilo očekivano, jer je to istorijski fenomen i pokušano je da se speči. Martijev izveštaj nudi moguće objašnjenje, ali ne znam da li su te stvari tačne.
Nisam optimista
Ističući da sve porodice, bez obzira na etničku pripadnost, zaslužuju da se sazna istina, Berns ipak nije optimista da će Snežana ikada saznati šta se tačno dogodilo njenom suprugu.
- Jasno mi je da su obojica umrli, ali kako se to dogodilo, da li su oteti u Velikoj Hoči i nekud odvedeni, može da se sazna samo ako neko ko je bio u OVK istupi i kaže, a sumnjam da će do toga doći. Druga, veoma maglovita mogućnost jeste da kada Specijalni sud u Hagu sprovede sopstvenu istragu dođe do nekih informacija. Ali, to je na dugom štapu - zaključuje sagovornik UNS-ovog Dosijea.
Podrška UNS-u
- Od juna 1999. i za SAD i za NATO situacija na Kosovu je zvanično normalizovana. Nakon toga, zapadne medijske agencije su se povukle, pa nije bilo stranih novinara na Kosovu koji bi izvršili pritisak na naše, ali i diplomatske predstavnike Velike Britanije, Francuske ili Rusije, međunarodne organizacije, a naročito Unmik. Nisu bili tu da postavljaju pitanja koja vi postavljate. To znači i da su se prestonice na Zapadu informisale putem ambasada, a kvalitet tih izveštaja ume da varira. A kada misija poput Unmika ne oseća pritisak ni od medija, ni od država članica, onda problem sklanja u drugi plan. Važno je da Udruženje novinara Srbije govori o ovom problemu i pritiska međunarodne vlasti - kaže Berns.
