Glas dijaspore u "Vestima" (11): Da dobijemo iste uslove kao stranci
Sava Mandić, direktor kompanije "Africa National Granite" je u Južnoafričku Republiku otišao 1993. godine. Živi i radi u Johanezburgu, a profesionalno se bavi osnivanjem, dizajnom, izgradnjom i vođenjem firmi u industriji kamena. Vlasnik je i direktor još dve kompanije u JAR, Satim Granite i Shumadia Granite i srpske firme Aljua ski d.o.o.
Mandić kaže da očekivanja od Vlade Srbije sa lične tačke gledišta, a pretpostavlja i naših ljudi iz dijaspore, nisu vezana za ličnost premijera ili premijerke.
Glas dijaspore u "Vestima" :
1. Beograd se boji rasejanja?!
2. Prvi korak da napravi država
3. Nema strategije prema rasejanju
- Od onih sam koji veruju da je saradnja Vlade Srbije i dijaspore grupna aktivnost koja bi trebalo da ima za rezultat nove projekte i investicije u Srbiji. Trebalo bi prvenstveno definisati zajednički cilj jer upravo to nas čini grupom ili timom. Cilj kao i koncept matice i dijaspore, trebalo bi da bude dugoročno i konstantno sistemsko rešenje koje bi bilo u stanju da prevaziđe sve izazove srpske političke scene, lokalne i globalne ekonomske tokove kao i sve ostale moguće prepreke u vremenu pred nama. U prilog tome navodim par konkretnih očekivanja i predloga koji bi mogli da pomognu u formiranju zajedičkog cilja: organizovanje zajedničkog sastanka Vlade Srbije i predstavnika dijaspore sa svih kontinenata, predlog dnevnog reda i vremenski raspored i deklarisanje namera kako Vlade tako i predstavnika dijaspore.
Prema njegovim rečima odnos države i rasejanja je ispunjen emotivnim i ličnim stavovima ljudi iz dijaspore i nezainteresovanošću Vlade Srbije.
- Mišljenja sam da obe strane nemaju pragmatičan i jasan plan aktivnosti i delovanja ka zadatom cilju, pa shodno tome i odnos koji je trenutno aktuelan. Takvo stanje rađa zabunu i besciljno tumaranje s nadom da će se nešto promeniti i desiti. Rešenje bi se dobilo artikulacijom dobrih namera sa obe strane u kreaciji programa, cilja kao i pravila igre.
Mandić smatra da bi dijaspora kao jedan od najboljih i najprofitabilnijih prozvoda firme zvane Srbija, trebalo bi da ima zagarantovano predstavljanje u Skupštini Srbije.
- Tim činom bi se omogućio nezavisan i javni pogled na formiranje zakona i odredbi. Siguran sam da bi taj pogled bio neobojen političkim ili ekonomskim interesima i isključivo baziran na principu: što više dobra za što veći broj. To je ujedno i osnovni princip demokratije. Što se tiče investicija, u Srbiji dijaspora bi trebalo da ima iste uslove i pravila igre kao i svi drugi investitori sa privilegijom prava prečeg. U operativnom delu bi to značilo da se mogući projekti prvo ponude našim ljudima u zemlji i u rasejanju ili ako ima više kandidata zainteresovanih za isti projekat ili tender, da pravo prečeg imaju kandidati iz Srbije ili srpski državljani iz dijaspore pod uslovom da su svi ostali parametri izjednačeni. Igra bi trebalo da bude fer za sve, ali da mi imamo prednost domaćeg terena.
Olako gubimo volju
- Činjenica da Skupština dijaspore ne funkcioniše je isključivo odgovornost dijaspore i njenih predstavnika, u ovom slučaju i mene samog. Rekao bih da se naš problem ogleda u sledećem: u početku imamo velike želje i jak entuzijazam koji se potroši u neorganizovanim i besciljnim aktivnostima bez vidnih rezultata, a onda gubimo volju i želju za dalji rad na tom polju. Ne gubim nadu da ćemo imati dovoljno volje i pameti da se objedinimo oko jasnog cilja i definisanih pravila igre u što skorijem vremenu.
