Čekala sam da me ubiju
Od krvavog oktobra u selima gornjeg Jadra prošlo je 76 godina, ali se osamdesetpetogodišnja Stojanka Đokić, devojačko Antonić, iz lozničkog sela Cikote svega seća kao da je juče bilo.
Seća se dana kada je kao devetogodišnja devojčica stajala pred puškama nemačkih vojnika i kad smrt nije htela da je uzme, preživela je da priča o vremenu kada je ljudski život, odnosno srpski život bio manje vredan, tačnije 100 srpskih vredelo je kao jedan život nemačkog, nacističkog soldata koji je gazio po Srbiji.
Nemačka vojska je baš u ovom kraju prvo primenila surovu naredbu o likvidaciji 100 civila za jednog ubijenog, odnosno 50 za ranjenog nemačkog vojnika i streljala 2.950 meštana Draginca i okolnih sela.
Stojanka je među retkima koji su preživeli taj pakao i živo se seća dana kad je metak nije hteo.
Kako priča, kada su čuli da idu Nemci, njen otac je sa tri starija brata otišao u Brezovice odakle je njena majka Vida. Preostalo petoro dece ostalo je sa majkom.
Sklonili su se u kuću komšije koja je bila dalje od puta.
Tri dana među leševima
- Naišle su dve žene i tražile od majke da bar dve ćerke odvedu jer idu Nemci i ubijaju sve redom, i malo i veliko, staro i mlado, ali ona nije htela da se razdvajamo. Ubrzo, eto ti Nemaca, gaze preko bašte i ne traže kapiju nego čizmama udaraju, a tarabe samo ležu. Viču: "Halt, halt! i odmah postavljaju mitraljez kod magaze, a njih dvadesetak vojnika uperi puške na nas. Sakupili nas, a tu je bilo i nekih šest izbeglica iz Virovitice. Moja strina Danica molila je da ostave makar jedno dete, a oni nju kundakom udare, pa pade - priča jasno, bez zastajkivanja, kao da se sve dogodilo pre nekoliko dana, a ne pre skoro osam decenija.
Vojnicima pešadijske 342. divizije, elitne jedinice, u čijem sastavu je bilo i folksdojčera, nije bilo važno da li su pred njima deca, žene, starci - došli su da ubijaju po Jadru i to su i radili.
- Bilo nas je tu tridesetak kad ođednom samo čujem rafal: "Rrrrrrr" i pucnjavu iz pušaka. Popadali, isprevrtali se jedni preko drugih. Stvorio se neki dim i smrdelo je na barut. Padnem preko nekog dečka izbeglice. Onda nastade tišina, pa čujem korake. Jedan Nemac stao iznad mojih nogu i iz pištolja puca u one koji jauču, stenju, koji su još živi. Čujem kako dugo puca, pa onda nešto cvakne, posle sam saznala da je to repetiranje, ili menjanje šaržera, pa opet pucnji. Tako sam ležala i mislila, evo, sad će i mene ubiti. Čekala sam metak, ali pretekoh. Ostala sam da ležim i provela tri dana i noći među leševima. Čujem i osećam - zubi mi samo zveče od zime, čini mi se srce došlo ko šubara, samo što ne pukne. Noć hladna, počela neka sitna kiša i izmaglica - kazuje ona.
Pokrivala mrtvog brata
Pored nje je pao i njen brat od četiri godine koga je pokrila svojom keceljom jer je mislila da mu je hladno, nesvesna da ga više nema.
Nepomična je ležala dok u jednom momentu nije pomakla nogu i mrdnula dečaka koji je ležao do nje, a on zapita:
- Ima li ko živ?
Ispostavilo se da su još tri dečaka preživela streljanje.
- Smirim se, ne javljam se, mislim Nemci. Onda se jave i ostali. Vidim da nas je četvoro. Hteli smo da idemo u štalu da se zagrejemo, pošli kad nešto zasvetle, a mi trk nazad u gomilu. Jadni, polegamo gde je ko bio, mislimo, upamtili Nemci gde smo pali, pa će poznati da smo se pomerali. Tu sam bila dok nisu neke žene naišle i odvele me njihovoj kući. Nisam prve noći ni primetila da me metak zakačio po nozi, valjda bilo vruće, posle me bolelo. Od mojih tu su mi ubijeni majka, dve sestre i dva brata, jedan je imao četiri godine, a drugi tek nekoliko meseci. Posle nekoliko dana našao me otac i vratio kući - priča ova žena koju je samo sreća spasla da ne počiva u masovnoj grobnici na brdašcetu u blizini reke Jadar.
Film i u dijaspori
Svakog oktobra, kad se obeležava godišnjica streljanja u Dragincu, Stojanki se sećanja još življe vrate. Ove godine je obeležavanje oktobarskih dana počelo prikazivanjem dokumentarnog filma "Draginac od slobode do stratišta 1941-2016" , a Stojanka je govorila o tim danima. Film je snimljen u produkciji Udruženja građana "Memorijal Draginac", a autori su istoričar Zoran Tošić i profesor Ljubisav Rašević. Podeljen je svim lozničkim osnovnim i srednjim školama, a zahvaljujući ljudima iz ovog kraja koji su u dijaspori stigao je širom sveta.
Najmlađa žrtva stara tri dana
Nemačka kaznena ekspedicija je od 10. do 20. oktobra u Podrinju streljala 3.631 civila, a najviše u Jadru.
Iz sela Cikote je streljano 396 osoba, među njima 135 dece mlađe od 10 godina i 190 mlađe od 14 godina.
Ukupno je iz jadarskih sela stradalo 305 mališana koji nisu dočekali 11. rođendan. Najmlađa žrtva bila je stara svega tri dana.
Streljanje u Dragincu prvi je masovan zločin nemačke okupatorske vojske nad civilima u Srbiji i prethodio je masovnim streljanjima u Kragujevcu i Kraljevu u oktobru 1941. godine.
Svi pobijeni meštani jadarskih sela zatrpani su u zajedničke grobnice koje su uređene i obeležene posle rata.
Njihovi posmrtni ostaci preneti su 1961. u zajedničku spomen-kosturnicu u Dragincu gde se svakog 14. oktobra održava komemorativni skup.
Na mestu ranijih grobnica ostale su uređene humke.
Pomen
Državna komemorativna svečanost održana je u subotu kod spomen-kosturnice u Dragincu povodom 76. godišnjice stradanja 2.950 nedužnih civila iz ovog i okolnih sela koje su streljali nemački okupatorski vojnici u oktobru 1941. godine
Najpre je održan pomen stradalim seljanima, deci, ženama i starima, a onda su vence položili predstavnici Vlade Srbije, Grada Loznice, Osnovne škole "14.oktobar", Mesne zajednice Draginac kao i više udruženja građana za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije.
