Kako su se zavoleli sin nemačkog vojnika i ćerka srpskog zarobljenika

Nije život Dragice Matejić iz Miloševa kod Požarevca i Herberta Šredera iz Hildena u Nemačkoj ispisao romane, ali jeste pesme, a za "Sećanje", poslednju koja je iz srca izašla za Herberta, Dragica je letos u Kostolcu dobila nagradu "Orfej na Dunavu".

Privatna arhiva

Obožavali da plešu: Dragica i Herbert na dočeku 2011. godine 

A njihova prva pesma napisana je romantične prolećne večeri daleke 1975. kada su se prvi put sreli. Ona mlada, ambiciozna Srpkinja, došla je u Nemačku da nauči jezik i da se vrati u Beograd, a onda je srela mladog i naočitog golmana, koji joj je poremetio sve planove. Naučila je Dragica nemački, čak tako dobro da je dosta i knjiga prevela, ali se zbog Herberta nikad nije vratila u Beograd.

- Kad sam te video tako lepu i nasmejanu, ostao sam kao prikovan za tebe - ispričaće kasnije Herbert koji je iza sebe imao jedan neuspeo brak i jednu ćerku koju je mnogo voleo.

Usledili su susreti puni nežnosti, igranke ispunjene zanosom. Rodila se ljubav koja će potrajati celog života, iako u početku nije bilo baš lako. Isprečile su se predrasude, a njih je u odnosima Srba i Nemaca uvek bilo, naročito posle Drugog svetskog rata. Javi se bol, ponekad i želja za osvetom. Rat je puno zla naneo i Srbima i Nemcima. I sad, odjednom, svi moraju da ispaštaju, Herbert, nemački vojnik sa Istočnog fronta i Dragica iz Srbije, ćerka srpskog zarobljenika koji je rat proveo u nemačkim logorima.

Dragičini roditelji Dušanka i Zara Matejić (Foto: Privatna arhiva)

Herbertovoj majci Gertrudi, kojoj je suprug Hervard, januara 1943, poginuo kod ledenog Staljingrada, dok se Herbert još nije ni rodio, nije bilo pravo da se njen sin veže s devojkom iz "suprotnog tabora". Koliko je samo puta izvirivala da vidi ima li i njenog supruga u grupi koja se vraća sa ruskog fronta. Nikad nije verovala da će Harvard zauvek ostati ispod ledenih zidina Staljingrada. Čekala je tako godinama i ništa nije dočekala, osim da joj posle toliko godina, kao iz neke osvete, njen sin jedinac Herbert, kojem je i ime dala slično očevom, za snaju dovede - Srpkinju! "Herberte, sine, zar za tebe nemačke devojke nisu dovoljno dobre", umela je, kao za sebe, da prozbori Gertruda tiho, prekorno i ispitivački gledajući nepoželjnu snaju.

- Sve više sam tonula u ljubav, a vremenom je i Gertruda omekšala. Verili smo se u božićno predvečerje 1975 - seća se Dragica.

Srušene barijere

Ali, kako narodne i božje zapovesti zapovedaju, trebalo je da upoznaju i njene roditelje, a tu je Dragica očekivala probleme. Ipak, puni nade u razumevanje i sa verom u svoju ljubav, u proleće 1976. pošli su u Srbiju. Dragica je bila gotovo uverena da će njeno rodno Miloševo u svoj rascvetali raj primiti i Herberta. Otac Zara i majka Dušanka znali su da će njihova mezimica doći s momkom - Nemcem. Nije im bilo lako. Šta će reći selo? Zna se šta su Nemci uradili u Kragujevcu i celoj Srbiji u kojoj su streljali 100 Srba za jednog svog vojnika. Osim toga, Zara je ceo rat bio nemački zarobljenik. Zar sve te muke da zaboravi?

- S mamom nije bilo problema. Kad je videla sjaj u mojim očima, Herberta je prihvatila kao nekoga ko njeno dete čini srećnim, makar on bio i Nemac. S tatom je, međutim, išlo teže. Kao zarobljenik u Nemačkoj svašta je doživeo i sasvim slučajno preživeo. I sada je taj Herbert, potomak tih mučitelja, došao dete da mu uzme. Teško ga je prihvatio, ali ga je prihvatio jer je shvatio da je Herbert ljubav njegovog deteta, a ne sin njegovih mučitelja. Dugo ga je izbegavao, iako je Herbert naučio poneku srpsku reč, a i Zara nije potpuno zaboravio "svoj zarobljenički nemački". Izgleda da su baš te Herbertove srpske reči i Zaretov nemački napravili "proboj fronta između dva suprotna tabora". Polako su počeli da se "ispituju" na tom čudnom srpsko-nemačkom, a nedugo zatim zajedno su popili i pivo. Razgovori su vremenom postajali duži, a uz čašicu rakije ponekad su trajali i do duboko u noć. Herbert se trudio da nauči srpski, pa su polako počele i komšije da dolaze - ispričala je Dragica.

U Nemačkoj su, po povratku iz Srbije, nastavili da žive u svom bajkovitom svetu ljubavi. Herbert je imao položene sve ispite za navigatora jahtama i manjim brodovima, pa su medeni mesec proveli na moru krstareći iznajmljenom jahtom.

- Herbert na pramcu, ja spremim kafu i tako je počinjao naš romantični dan na pučini Severnog mora. Muzika i ples, a mi sami na palubi koja se ljuljuška i opija nas u našem tek započetom snu. Sledile su godine i naša krstarenja po Severnom i Istočnom moru, u Danskoj, Holandiji... Često sami, a ponekad i sa probranim, veselim društvom. Bilo je nezaboravno, isto kao i skijanje na Kopaoniku ili uživanje u mirnom, idiličnom Miloševu. Zara i Herbert svaki put bi ispili po rakijicu i pivo, a onda bi potekle priče. Prave, razumljive, jer Herbert je srpski bio već dobro naučio. "Zaretovog Nemca" zavolele su i komšije, a Herbert je Miloševo zvao svojom "banjom". Svaki dan nam je bio lepši od prethodnog - seća se Dragica.

Poslednja želja

Vremenom, Dragica je postala prevodilac i pisac, poznat i priznat od nemačkih i srpskih književnih institucija, a u obe zemlje ima i svoju čitalačku publiku, jer piše i na srpskom i na nemačkom. Čak je sa ova dva jezika mnoge knjige i prevela. Mnogo je pisala o nemačkoj i srpskoj kulturi, upoređivala ih i povezivala. U Hildenu je postala predsednica nemačko-jugoslovenskog KUD "Hilden". Priredila je nebrojeno internacionalnih književnih skupova. Za taj deo rada, grad Hilden joj je nekoliko puta dodeljivao diplome, a za zasluge u stvaranju mostova među narodima različitih vera i kultura odlikovana je medaljom grada Hildena.

Dok je Dragica pisala, prevodila i organizovala književne i kulturne skupove, Herbert se bavio humanitarnim radom i razbijanjem medijskih laži o Srbima. Učestvujući u javnim diskusijama, imao je problema s onima koji su lažima naseli, a da bi bio ubedljiviji i jači na glavu je često stavljao "šajkaču" ili prkosno oblačio srpsku narodnu nošnju. U Miloševu je bio već toliko usvojen da je od rezervisanog "Zaretovog Nemca" postao - "Naš Herbert Šumadinac".

- Srebrnu svadbu obeležili smo 2002. na terasi naše kuće u Miloševu. Sami i sa toplim šumadijskim povetarcem koji nas je milovao - kaže Dragica.

Posle završenog radnog veka, Dragica i Herbert leta su provodili u Srbiji, a zime u Hildenu. U njihovoj kući gosti su im, osim Srba, bili i mnogobrojni prijatelji iz Nemačke, Rusije, Hrvatske, Bosne i svih krajeva bivše Jugoslavije. Godine su prolazile, a Herbertu kao da se učinilo da se njihovoj idili bliži kraj. Jedne večeri je kroz neobavezni razgovor rekao da bi želeo da u Miloševu naprave i večnu kuću. Nekoliko godina posle podizanja spomenika, Herbert je 24. januara 2017. preminuo.

- U Miloševu je tog januara bila neobično hladna zima. Oštra gotovo kao i ona januarska 1943. kada je Herbertov otac Hervard poginuo kod Staljingrada - završava Dragica priču o sebi i svom Herbertu koji je večni mir našao na brežuljku groblja u Miloševu, u Srbiji koju je neizmerno voleo.

Zbogom, duhovni čoveče

- Sad zbogom, dragi naš Herberte. Zbogom veliki humanisto i poborniče našeg naroda. Zbogom, veliki duhovni čoveče. Ime je tvoje već upisano u čitulju velikih, a skromnih, za vekove nezaboravljenih pokojnika - rekao je nad Herbertovim odrom književnik Ratko Stojilović, a u pripoveci "Prizma života" ovekovečila Dragica Matejić.