Pesnik u polovnom nemačkom kaputu

Voli da se šali. Bio bi ćutljivi melanholik da nije šeret, kaže za sebe Raša Popov, novinar, pesnik, rođen u sada napuštenoj upravnoj zgradi mlina preko pruge, juna meseca, u Mokrinu. Smeje se.

Napunio je 77 godina. Prijatelji mu kažu: Rašo, dobio si drugu motiku. Mi vidimo sedmicu kao jednu motiku, sad si dobio drugu sedmicu, to je druga motika, stoje ti nad glavom i ti sad čekaš koja će prva da ti se obruši na glavu.
 

Voleo je istoriju, a završio književnost. Radio je u novosadskom "Dnevniku" i "Mladosti", bio novinar Radija i Televizije Beograd i lektor u Engleskoj, glavni urednik Matice srpske i doktor za "Fazone i fore".
 

Kad se neko rodi u Mokrinu, mestu u kome su najlepše guske i najtvrđa jaja, a dani tucanja jaja se slave s podjednakom radošću kao i dani pesnika i zemljaka Mike Antića, nije teško postati čarobnjak reči. Onaj Raša iz "Šešira bez dna" koji pripoveda "Radost saznanja", "U snu san", "Varošarije", dugovečne televizijske serije.
 

"Dva oka" su prva pesnička knjiga Raše Popova, "Duh paorske Vojvodine" je esej, a "Bio sam srećni konj", proza o detinjstvu. "Kako napisati najgoru pesmu" je Rašino uputstvo za pisanje škart poezije! Sinu Bojanu i kćeri Dijani je pred spavanje ispričao oko 2.000 bajki, a unuku Jovanu Topolcu oko 500. Onda je, u 74. godini objavio "Bajke za 21. vek" jer je tek tada, kaže, odlučio da postane Grozdana Olujić!
 

Kao voditelj TV dnevnika u studio je ušao sa francuskim novinama koje su objavile fotografiju masovnih studentskih demonstracija i raširio ih preko cele kamere prekrivši lice. A da bi objasnio dolazak komete doneo je globus.
 

Gurman je. Voli mađarski gulaš, ćufte u sosu, jagnjeće sarmice i dobre stare gurmanske kafane. Žao mu je što polako izumiru i što se umesto njih otvaraju kockarnice i slot klubovi.
 

Oženjen je Radom. Zajedno su 55 godina, od čega 52 u braku. Sin i zet su mu sveštena lica, ćerka ikonopisac.

Ćutljivo dete

- Rodio se mom stricu Ratku - Radi Popovu najmlađi sin koji stalno ćuti. Ja kažem: Ovaj Dragan ti stalno ćuti. A stric odgovara: To je na tebe. Kad si bio mali, stalno si ćutao. Znači, ja sam bio ćutljivo, pomalo autistično dete. Često sam se razbolevao od upale krajnika i raznih drugih bolesti od kojih roditelji gube glavu i onda sam, umesto da idem sa braćom napolje, na sneg, u blato da se igram, morao da sedim u kući i da se sam sa sobom zabavljam. Zato sam bio melanholik. Ali, to ne znači da nisam priželjkivao humor.
 

- Ja nisam rođeni humorista. Zavisi od toga na koju nogu ujutru stanem. Ako stanem na levu nogu, onda ću kad govorim ljude zasmejavati, a ako stanem na desnu, nikoga ne zasmejem. Tad sam jako nesrećan. Pita me žena kako je bilo. Ja odgovorim, bilo je bedno, nisam ih zasmejao. Kaže, ti si lud. Ti bi hteo i na pogrebu kad govoriš da zasmeješ publiku. Najviše volim kad zasmejem decu. Imam malo, petnaestak pesama u kojima zasmejavam decu.
 

- Vodili su decu iz osnovne škole, pre četiri godine kad je moja unuka Mara bila u drugom, trećem osnovne, pred Narodnu skupštinu da crtaju poruke budućnosti. Kažu, "ajde, crtajte budućnost". I sva su deca nacrtala rakete, vanzemaljce i neka strašila iz igrica sa televizije, a Mara je na svom crtežu napisala: "Budućnost bez dobrote je zlo". To se organizatorima toliko dopalo da su je stavili na internet. Tako je moje treće unuče Mara Topolac dospela na internet u svojoj devetoj godini. Jedno vreme sam se svima hvalio. 'Ajd što sam ja na internetu, ali što je moja unuka na internetu, to je prava stvar. Ovog proleća, u petom razredu, igrali su kako postati milioner sa pitanjima iz književnosti i iz srpskog i Mara pobedi u tom kvizu. Onda je ceo njen razred skočio, uzeli su je na ruke i nosili po razredu na ramenima i na rukama i vikali: Živela Mara! Živela milionerka! Eto, to je radostan trenutak za dedu kad mu je unuče književno obdareno.
 

Revolucionar iz fotelje

- Mene su hteli da izbace iz televizije u dva maha, prvi put zbog toga što sam odbio da napadnem sedam filozofa koji su bili optuženi da su podbunili studente 1968. godine. Ali baš je generalni direktor, znači čovek koji je bio u visokoj vlasti, u Politbirou, rekao: Ne, nećemo čoveku oduzimati hleb, na šta se jedan niži šefić strašno bunio i rekao: Ne može da ide po kazni u obrazovni program i da nosi sa sobom platu. Neka ostane bez plate. Ali me je generalni direktor Zdravko Vuković, Hercegovac, zaštitio. To sam mnogo docnije saznao. Pre nego što će Zdravko umreti, sretnemo ga ja i moja Rada na Kalenić pijaci i ja kažem zdravo! Njemu milo što sam mu se javio, tad je bio penzioner. Rekoh: Rado, ovo je čovek koji je meni sačuvao koru leba.
 

- A drugi put sam bio pred veoma teškim mogućim kaznama. Pobune se studenti i stvori se zvanična verzija da su oni sluge zapadnog kapitalizma, da su špijuni. Ja sam učestvovao u pokretanju jedne debate da se proceni to gledište kog su se držali novinari televizijskog dnevnika. Održi se sastanak i kažu neki udbaši: No, što smo se skupili? A novinare udbaše svi znamo, pazimo pred njima šta govorimo. Kaže naš sekretar: Raša je tražio da se održi sastanak. 'Ajd, Rašo, obrazloži. Obrazložim da to nisu strani špijuni nego da su to naša deca. Jedan direktor televizije skoči i kaže: Šta ti govoriš, 'oćeš da dođe general na tenku. Ja zaprepašćen, mislim se kako braniti demokratiju od omladine tenkovima, zar je to onda neka demokratija. To mislim u sebi, a tako sam se šokirao da sam seo na stolicu. Bili su već vojnici, stražari u zgradi Televizije. Jadni, nisu ni znali da se to režim sprema vojskom da se brani. A ja onda ustanem i kažem: Predlažem, ako već ništa drugo ne može da se uradi da osnujemo Akcioni odbor za demokratsku zaštitu novinarstva. Kad ono, skandal. Odbranili su me Duško Mitević i Jova Šćekić. To su bili režimski ljudi, ali uvek je bilo ljudi koji brane onoga ko sluša glas savesti.
 

- Najlepše mi je bilo kada je Vladimir Dimitrijević, kritičar iz Čačka, napisao jedan veliki tekst o mom spevu o tranziciji gde je rekao "bravo, Rašo" i nazvao me Če Gevarom. Ja nisam Če Gevara. Ja nikad ne bih išao u šume sa naoružanim ljudima. Ja sam revolucionar iz fotelje. Tranzicija nije pesnički fenomen. Ti ne možeš da pišeš osećajnu pesmu iz duše i srca, a da kažeš, o kako me stiska tranzicija za srce.
 

Titove tajne

- Velika se nada kod mene pojavila kad sam dobio pozivnicu da idem na prijem koji je priređivao maršal Tito u zgradi Federacije. Ja sam zamišljao, pošto će nas biti tamo malo, da sam među najodabranijim ljudima tog trenutka. Kad sam otišao, a ono 2.000 ljudi, admirali, generali, inspektori raznih službi. Tito je imao 12 tajnih službi i trinaestu koja je sve kontrolisala. To niko nije rekao. Ni istoričari, ni oni feljtonisti koji najviše mrze Titovu epohu nisu uopšte došli do te činjenice. A mi novinari Radio-televizije Beograd smo to saznali, jer je naš generalni direktor Zdravko Vuković imao običaj da donosi stenogram sa sednice CK, da skuplja sve urednike u kuli Radio Beograda i onda spikeri po dva sata čitaju stenografske beleške. Tako smo saznavali osnovne tajne režima.
 

- Kad su pukovnici iz vojne tajne službe došli kod moje šefice Zore Korać, ona čuje dok je sa služavkom unosila pečenje u sobu kako kažu: A šta ćemo sa Rašom Popovim. Ona mi je to posle pričala. Kaže da im je prišla i pitala: S kojim Rašom Popovim? A oni kažu: Sa Rašom Popovim sa vaše televizije. On je branio studente. Zora im je odgovorila: I vi hoćete Rašu Popova da gonite? Ceo Beograd će vam se smejati. Pa, on je poznati šizofreničar. Pustite ludu. To je sadržano u mom stihu: "Bolje biti malo lud, nego ići prav na sud". Jer ko zna šta su mogli da mi urade.
 

- Mene su štitili. U tom poretku sam ja bio dete sreće i dobio sam pravo da budem pretplaćeni devijant. To je ono što je na dvorovima starih careva bila dvorska budala. Nisam bio proganjan. Ja jedan dan nisam bio u zatvoru. Srećom, Bog me sačuvao, a i dobri ljudi su me sačuvali. Jer ja se nisam ni sa kim svađao, pa im je bilo malo neprijatno da gone čoveka koji se ni sa kim ne svađa. A sad nisam pretplaćeni devijant. Sad je sasvim drukčije. Čim napišem članak u kojem iznesem svoje demokratske misli, polovina me napada. Moj utisak je da je polovina srpskog javnog mnjenja zadojena otrovom tiranije i šovinizma.
 

- Već godinama nosim polovne kapute iz Nemačke. Pre tri meseca trebalo je da idem na jedno svečano mesto. Kažem ženi: Rado, ovaj moj polovni kaput iz Nemačke sav visi na meni i pojavila su se vlakna na rukavu. Štrče. Poderao se već kaput, a ja idem na to svečano mesto. Da odem u radnju sa polovnim odelom? Kaže Rada: Idi, ponesi 5.000, jer najjeftiniji sako koji se brzo sav umasti je 3.000 dinara. Ja ponesem pare, uđem u radnju i nađem ovaj sako u kome sam sada. Baš mi dobro stoji. Čini me malo širim u ramenima, što je povoljno. I kažu, 1.800 dinara. E, ja se obradovao, vidi šta ti je nemačka tekstilna industrija i srpski preprodavci. Zavidim onima koji žive u Nemačkoj. Oni nose nove sakoe.