Petak 23. 4. 2021.
Washington
180
  • Chicago
    240
  • New York
    170
  • Belmont
    170
  • Atlanta
    200
  • Boston
    230
  • Firt
    200
  • Denver
    210
  • Detroit
    230
  • Dover
    220
  • Hartford
    220
  • Orlean
    200
  • Helena
    210
  • Ren
    160
  • Honolulu
    270
  • Las Vegas
    360
  • Portland
    280
  • Salem
    190
  • Santa Fe
    240
  • Tampa
    230
  • Topeka
    220
0
Ponedeljak 28.08.2017.
00:21
J. L. Petković - Vesti A

Priština - slova koja nedostaju

Ni graja žena koje su za mladim suncem pošle po vodu, ni britki korak majke koja je zorom poslom žurila pred junskim danom, nisu ga isterali iz sna. Dragana je budio miris lipe. Lagan, svež, topao, slatkast, cvetan, citrusan, medan, pun pčeljinjeg voska, nanet blagim vetrom. Mladi student arhitekture protrljao je vodenaste oči, pogledom prešao preko tabaka hamer papira i isteglio prste nabrekle od olovke i dugih noćnih sati tehničkog crtanja. Šezdeset grama gudala, za umorne zglobove, lakši su od pera. Detaše, ge, de, a, e...

J. L. Petković
Čuvar uspomena: Radmila Todić Vulićević

- Oni koji ostanu živi, sastaće se jednog dana opet u Prokinu gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili. Pričaće dugo i s ljubavlju, ali samo lepe stvari. Samo lepe stvari, jer to jedino ostane iza čoveka i to je bilo jedino bogatstvo naših dečaka - zatvorila je knjigu Mikica.

Tonovi violine iz komšijskog dvorišta prenuli su je i oglasili da odmiče dan. Širom je otvorila prozore ne bi li jasno upila svaki ton. Otac će uskoro doći i u trpezariju će ugalopirati rezak talas kolonjske vode, a za njim će ostati mekan miris solee.

Kad leto zapeče posred Divan-jola, dva puta dnevno je išla u komšiluk, u gradsku biblioteku. Mikica je imala baku, a baka je znala stare narodne priče i pesme. Učiteljica joj je od prvog dana škole govorila da treba da čita. I tako se, pre nego što je znala šta je ljubav, devojčurak braonkastih očiju koje su pri susretu sa knjigom postajale veselo zelene, zaljubio u reč.

Milosrdni gazda Jovan

Ma koliko muški vodili računa o izgledu, berbernica njenog tate nije bila toliko bogata da priušti knjige i slikovnice. Mikica je odlučno pogledala u naslov "Orlovi rano lete" - Branko Ćopić, pisalo je na sivkastim koricama. Knjigu je stavila pod mišku i spremila se na pedesetak bliskih koraka do novog piščevog snoviđenja.

Bibliotekari su posebni ljudi. Svakodnevno borave sa hiljadama velikih umova, pa ne znaju za kompromis. Uz stepenište žutaste kuće, masivnih belih gelendera, uz visoka stepeništa, duž hrapavih zidova zlataste boje, dečje odeljenje gradske biblioteke u Prištini nalazilo se na spratu. Tetka Mica, seća se jako dobro Mikica, bila je starija, niska ženica, sa puno ljubavi prema malim istraživačima, ali joj se knjiga nije vraćala tek tako. Kao večnost je delovalo štikliranje malih žutih kartončića u kojima je kao za kaznu bilo upisano ime onog ko je pozajmio.

- A šta je Jovanča rekao na kraju - bilo je najlogičnije pitanje koje je mogla da očekuje dok Micine znatiželjne oči ispitivački mere.

- I niko nikada se nije usudio da zakasni sa vraćanjem knjige. Bili smo deca, bili smo spremni na mnogo šta, ali ne i na taj rizik - sa osmehom danas priča Mikica, koja se tek kao mlada susrela sa "Životinjskom farmom" Džordža Orvela.

Orvelova odbrana

Situacija je htela da je Mikica rođena tačno deset godina nakon što je prvo izdanje te knjige zabranjeno, a Orvel je vanvremenski, precizno i tačno govorio: 
- Ako je većina zainteresovana za slobodu govora, biće slobode govora čak iako je zakon zabranjuje. Ako je javno mišljenje nestabilno, nepoželjne manjine biće proganjane čak iako zakon postoji kako bi ih štitio.

Gazda Jovan Minić je bio bogati trgovac koji je mario za lepo. Milosrdan prema sirotinji, voleo je da pokaže i luksuz. U Prištini je posedovao čak devet kuća. Očigledno su mu bile male, pa je rešio da izvede arhitektonsko "čudo" i gradi desetu "na kat", na placu u blizini Bitlijske česme i Pokrivene čaršije. O ovom podvigu ceo grad je pričao, zabeležiće sve detalje vešto Mikica mnogo godina kasnije. Tek što je stavljena pod krov 1930. i taman se gazda Jovan sa porodicom uselio, došao je još jedan rat, a sa njim se uselili Italijani, pa OZNA, KOS i naposletku, 1947. i biblioteka sa 14.000 knjiga. Do Sašinih školskih dana narasla na 300.000 naslova.

Remek-delo podno Aktaša

Saša je živeo u modernom kraju grada. U Ulpijani. Rođen je kada je Mikica krenula u osnovnu školu. O gradskoj biblioteci je znao drugu priču. U kući Jovana Minića ubijen je 1945. narodni heroj Miladin Popović, sekretar Okružnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju.

- Uvek mi je bilo mučnina da odem tamo. Kada si dete, onda si osetljiv. Gledaš oko sebe i vidiš nešto nije dobro po tvoju budućnost - maglovito se priseća Saša odlazaka u "neuglednu zgradu".
Na putu do male čitaonice, prvi put je video Njegošev "Gorski vijenac" preveden na albanski jezik.

- Nema veće nesreće na svetu do gubitka razuma - često mu i danas prostruji rečenica iz "Majstora i Margarite", Mihaila Bulgakova iz školske lektire.

Saša jeste bio romantičan, ali podno njegovog prozora niko nije svirao gudačke instrumente. Naprotiv. Bilo je to vreme viruoznih rifova, točkova i bunta. U njegovom stanu po vazdan je treštao Smak, a poruke simpatijama ostavljale su se na školskoj klupi. Na kraju prve smene, posle šestog časa, dok đaci kao tajfun čile iz učionice, grafitnom olovkom ostaviš poruku. Za onu koja dođe u drugu smenu, pa je pročita. I to tako traje mesecima. Možda i zarad dragocenog vremena koje, po slobodnoj proceni, nije trebalo trošiti na odlazak u drugi kraj grada, po pozajmicu obavezne školske literature išao je svaki četvrti u društvu. I tako ukrug.

Sve se to promenilo kada je nadahnut pčelinjim saćem, arhitekta Andrija Mutnjiković završio svoje remek-delo podno Aktaša. Narodna biblioteka u Prištini otvorila se 1982. Velikolepnom pojavom i danas oduzima dah. Ispostaviće se iz drugih razloga.

J. L. Petković
Arhitektonsko čudo: Narodna biblioteka u Prištini

S vetrom u lice

Saša je stezao crnu kožnu jaknu na sebi, dok je čistinom duvao studen vetar. Ma koliko žmureo, kiša je upadala direktno u oči. Sve je to bilo O.K. Daleko od toga da je jedini. Veliki red, stisnutih, sleđenih i upornih Prištevaca podno namrštenog sivog neba, stisao se vijugavim putem od ulaska u Univerzitetski centar, samo da uđe u biblioteku. Ne, u grad nisu došli ni Stonsi, ni Deep Purple. Bilo je to još jedno književno veče, koje, prosto, nije smelo da se propusti.

J. L. Petković
Priština bez lipa

Jelena, duge smeđe kose, rođena je četiri godine pre otvaranja biblioteke. "S vetrom u lice", bio je jedan od njenih omiljenih albuma, gimnazijskih, pa i studentskih dana. Univerzitetska biblioteka bila je mesto okupljanja za studente koji su putovali dugim drumovima iz Peći, Uroševca, Đakovice, Prizrena... tako i za mlade Prištevce. A okolo? Sve okolo je bilo mesto za više od knjige. Tu su se dešavali prvi poljupci, zapalile prve cigarete. Skrovito mesto u samom srcu grada, gotovo Jelena namigne, kada pomisli na to.

Gabrijel Garsija Markes je bio tiho i stidljivo dete, opčinjeno pričama svog dede. Sve klice budućih dela nikle su u kući u Arakataki u kojoj je živeo, pa tako i "Sto godina samoće" koju je Jelena, pažljivo i dugo čitala.

- Od vitalne je važnosti da se ljudi sećaju svoje istorije kako ne bi patili - duboko joj se u sećanje urezala poruka.

I danas, kada je svoj Makondo ostavila iza sebe, ne veruje da jedno mesto do kraja može biti uništeno, zajedno sa svakim tragom da je ikada i postojalo.

- Nemoguće je da se stvori utisak da žitelji nisu uspeli da ostave nikakav trag u istoriji i nikakakvu mogućnost da se dokaže da li su se protekli događaji dogodili ili ne - promicala joj je misao dok je prolazila velikim holom biblioteke, pa uz polukružne stepenice koje su vodile ka amfiteatru i čitaonicama.

- Vrlo je logično. Sećanje ne može niko da ti oduzme - zaključila je.

Kao student Pravnog fakulteta često je posećivala čitaonicu. Prijali su joj mir i tišina, savršeno mesto za učenje i spremanje ispita. U biblioteci su se često organizovale promocije knjiga, izložbe, pesničke večeri, ali i časovi veronauke koje je posećivala.

- I danas se sećam sa kakvim je žarom profesor Slobodan Kostić pokušavao da nam prenese svoje znanje.

Razduhovljeno vreme

Čuveni i uvaženi profesor Slobodan Kostić bio je direktor biblioteke i profesor književnosti, književnik, pesnik, esejista, koji je sa neverovatnim strpljenjem mladima zalivao žilišta, mnogo pre nego će izgovoriti:
- Živimo zaista u razduhovljenom vremenu, potpuno prepušteni sadašnjoj unijalnosti zaboravnosti, vremenu koje se kao magla pod potmulim vetrom raspršuje i koja će skončati u vrtlogu poslednjih dana, ako se ne prisetimo korena.

Jedan evro sat

Srednjovekovni Evropljani smatrali su lipu svetim drvetom. Njen, ne baš naročit stas, simbolizovao je prijateljstvo, dobrobit i zajedništvo, pa je bio običaj da se sade na mestima okupljanja, na trgovima ili duž šetališta.

- Sećam se, za lektiru mi je bila potrebna knjiga "Zvezdane balade" Mire Alečković, a sve su knjige iz gradske biblioteke bile na čitanju. Imala sam veliku brigu kako da je nađem, kako ću u školu? Bio je vikend, a u ponedeljak je trebalo da o njoj pričamo. Tugovala sam i stidela se unapred što neću biti spremna za čas. U nedelju su bile Materice. Po običaju od mame sam dobila poklon i bila je to upravo knjiga koja mi je trebala. To mi je najlepša uspomena iz detinjstva vezana za darovanje - pričala je odrasla Mikica, sada Radmila Todić Vulićević, poznati pisac i pesnik.

Stajala je kraj drvene ograde, na nepreopoznatljivom pragu njene kuće, danas restorana El Greko. Kroz porozne zvučnike u pozadini je vrištao sirtaki sa CD-a. Miris lipe, osetio se u tragu, tek kada je jedna sređena dama, ulicom prošetala 5 aveniju Elizabet Arden, razbijajući pomešan miris benzina, teške prašine i roštilja.

J. L. Petković
Svedok prošlosti: Srpska kuća u Prištini

Bilo je to leto 2017. godine i mislila je Radmila, možda je i dobra godina. Nijedna knjiga nije bila zabranjena. Neočekivano, nakon 50 koraka do gradske biblioteke, noseći pozamašnu "Gospođu Majar", naišla je na visoke zidove i čelične ograde. Njena komšijska, gradska biblioteka u Prištini, ograđena je sa svih strana. Do najblistavijih umova, do genijalnih ideja, nobelovaca, sećanja, uspomena, nema prolaza. Uzalud je pokušavala da nađe makar i najmanji. "Gospođo, ovo je parking", pojašnjavao je mladić u crnoj košulji, potpuno nesvestan da se njegov "biznis" nalazi pokraj hrama literature. "Jedan evro, sat", piše na tabli sa jedne strane. S druge, smetlište oko zelenih rešetaka, raznosio je niski gradski vetar, vrteći plastične kese, prazne flaše pećkog piva i vode.

- Unutra su postojale retke i skupe knjige koje nismo smeli da iznesemo. Mogli smo da ih čitamo jedino za tim velikim stolom čitaonice na kojoj je uvek bio otvoren prozor. Pamtim jedan lep i sunčan dan i cvrkut ptica - govorila je Radmila pokazujući na zgradu zaraslu u dubok korov.

Znamenje srama

Cvetovi lipe su mali, hermafroditni, petočlani zelenkastožute boje. Cvet sadrži tanin, etarsko ulje, heterozide, šećer, vosak, manitol, tartarat... Takav drvored, posred glavnog šetališta od prištinske Gimnazije do Univerzitetske biblioteke zamenili su platani. Miris kafe i cigareta, buka kafića, nisu omeli Radmilina sećanja. Rukom je ubrala jedan zeleni list, a delovalo kao pod prstima prebira medonosne cvasti.

- Uvek patim za tim mirisom, gde god da sam - rekla je pomirljivo.

- Imamo samo jednu na srpskom, ako vam je po volji - kazao je na čistom srpskom jeziku ulični prodavac knjiga, pred ulazom u Univerzitetsku biblioteku nudeći debele zelene korice Kurana. Ako se strpimo, ponudio je osam knjiga Kronina, za 15 evra. Popust je odličan, na srpskom su, ubeđivao je, pokazujući na ostale naslove i cene.

Strah od istine

Posloženi kartonski stočić zaposele su razne teme, na albanskom i engleskom jeziku, a među njima i inspiracija za svetski čuvenu "Igru prestola", modernu seriju instant vremena. Poglavlje 15, strana 168, sama se otvorila u rukama.
- When you tear out a man's tongue, you are not proving him a liar, you're only telling the world that you fear what he might say (Kada iščupate čoveku jezik, ne dokazujete da je lažov, već samo govorite svetu da se bojite onoga što bi mogao reći) - sa stranice je izgovarao Tirion Lanister u "Sudaru kraljeva" Džordža Martina.

U Univerzitetskoj biblioteci u Prištini za Srbima je ostalo 800.000 naslova na meternjem jeziku. Tog pakleno ugrejalog letnjeg dana ćirilično izdanje Kloda Alvina koje je već otežalo u Radmilinim rukama, imalo je šansu da poseti samo tu biblioteku. Vrelim stepenicama uz zdanje, Desanka Maksimović, Ivo Andrić, Đuro Daničić, Radoje Domanović, nedotaknuti celo punoletstvo, delovali su sve bliže. Telefonom je protutnjao zvuk elektronske pošte.

"Dragi Jelena, Žao mi je, ali zvanično potvrđujem da nije dozvoljeno posećivanje zbirke knjiga na srpskom jeziku u Nacionalnoj biblioteci Kosova", stigao je odgovor na postavljeno pitanje.

J. L. Petković
Zabranjeno za novinare: Narodna biblioteka

Već više od hiljadu godina, od prve biblioteke u Mesopotamiji, postojalo je ubeđenje da knjige ne može niko da zarobi, da su one tu da ih ljudi čitaju. Sve do Kosova 1999. Istina, od starog Rima knjige su umele da budu neprijatelji, zabranjivanje i spaljene. Ali, nikada uhapšene. Sve do Kosova 1999. Na policama, po podrumima, zajedno sa srpskim piscima, ostali su zarobljeni i Markes, i Orvel, i Bulgakov, Samjuel Beket, Mihail Šolohov i Salman Ruždi. Bez prava na odbranu. Bez prava na posetu. Kosova 2017. 

Dobro smo se zagledale u preostalih pet stepenika do ulaza. Pred njim su opušteno mladi ljudi živo razgovarali o nekoj temi. Na samom pragu stajali su čovek i pas. A nama je četvrt koraka bilo nepremostivo.

Radmila je tiho, kao sena, skrenula na drugu stranu, ka crkvi Hrista Spasa. Sve okolo je bilo obraslo u istovetan korov. Teškim braon pogledom parala je pejzaž. Sagla se i ubrala jedan cvet.

- Jelena, ovo je sramež. Nedavno, majka mi je prenela znamenje. Dokle god se među belim cvetićima nalazi i crni tučak, to je znak da ljudi umeju da se stide. Vremenom se on smanjivao. A pogledaj - približila mi je uz lice. Nema ga ovde, nema ni okolo.

J. L. Petković
Sramež

Sećanja o Prištini sa čitaocima "Vesti" su podelili:

Radmila Todić Vulićević, rođena je 1955. u Prištini, živi u Gračanici. Njen stan u centru grada je protivpravno zauzet. Uspešan je pisac i pesnik i autor dokumentarnih filmova o rodnom gradu.

Aleksadar Saša Đikić, mangup, Ulpijaner, rođen je 1962. Između ostalog, bio je novinar "Duge" i "Kruga", danas je doktor nauka i profesor Univerzitata u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

Jelena Trajković Živković, rođena 1978. uspešan je novinar. Radila je na BK TV, za B92, a sada je novinar i prezenter na Radiju S. Živi u Beogradu, ali posetu porodici u Čaglavici redovno koristi da obiđe rodni grad.

POVEZANE VESTI

VIDEO VESTI
ŠTAMPANO IZDANJE
DOBITNIK
Sigma Pešić (59)
GUBITNIK
Sonja Biserko (71)
DNEVNI HOROSKOP
vaga24. 9. - 23. 10.
Imate dobro idejno rešenje, ali neko pokušava da ogranici vasu ulogu i uticaj na dalji tok poslovnog dogovora. Nemojte dozvoliti, da se nesporazum negativno odražava na vasu koncentraciju ili da vas neko "ulovi" u svoju zamku. Važno je da se nalazite u pozitivnom okruženju. Pažljivije birajte društvo za grad.
DNEVNI HOROSKOP
bik21. 4. - 21. 5.
Budite promišljeni pred osobom koja vas je zaintrigirala svojom pojavom ili pričom o poslovno finansijskoj saradnji. Konsultujete svoje saradnike, pre nego što donesete neku zvaničnu odluku. Više glava potencijalno može da smisli bolje rešenje. U susretu sa voljenom osobom, trebate uživati u ljubavi.
DNEVNI HOROSKOP
ovan21. 3. - 20. 4.
Susret ili rasprava sa jednom osobom na vas počinje da deluje zamorno. Osećate blagu rezignaciju, jer poslovni događaji ne idu u željenom pravcu. Ipak, nemojte dozvoliti da u vama prevlada nesigurnost i depresivno raspoloženje. Prijaće vam susret sa jednom bliskom ili dragom osobom, koja donosi vesti.
  • 2021 © - vesti online