"Jedini naš dijalog je sa Bogom"

Nas ne treba niko da poziva na unutrašnji dijalog jer ga mi neprestano vodimo sa sobom i sa Bogom iznad nas, u gluvo doba noći i u tišini svojih enklava kao u kelijama. U tim razgovorima, iz noći u noć, pitamo sebe jesmo li šta pogrešili ili se negde ogrešili. Poljubimo decu pre spavanja i pitamo se da li ćemo sutra biti tu i da li je vredelo, mladost i sve ove godine potrošiti ovde. Da li ćemo deci imati šta da ispričamo sutra, šta su nama ostavili preci, šta mi ostavljamo svojim naslednicima, a šta će naša deca ostaviti svojoj. Vodimo mi te razgovore dok se autobusom vozimo od Niša do Niške Banje, kad god krenemo da izvadimo srpsku ličnu kartu ili vozačku dozvolu, kaže Ivan Miljković, novinar iz Gračanice.

Vesti

Ivan Miljković

Kako Srbi na Kosovu vide poziv predsednika Srbije o unutrašnjem dijalogu o Kosovu?
- Osećam da dobar deo Srba sa Kosova i Metohije ima pomalo narušenu percepciju kada je odnos prema vlasti i državi u pitanju. Šta je vlast, a šta država? Na šta nas obavezuje i poziva država, čak i onda kada doživimo da je imamo samo u tragovima, a na šta nas pozivaju državni činovnici koji su prema definiciji tu da služe državi i narodu, a ne narod njima ili njemu. Sve ovo pričam jer su se mnoge stranke na vlasti i pre 1999, pa do sada, zaključno sa ovom poslednjom, krile iza države Srbije kada su donosile važne odluke.

Sada je tu poziv na dijalog.
- Tu istu vlast pitam ima li dijalog svrhu ako na adresu nekog raseljenog nesrećnika sa Kosmeta, koji živi negde u užoj Srbiji, stigne poziv da izađe i glasa na izborima koje raspisuje Republika Kosovo i tako pomogne svojoj državi i svojim sunarodnicima. Da apsurd bude veći, poziv stiže iz Beograda. I šta sad? Pitate se otkud se narodu pomutilo u glavi pa više ne zna da li poziva majčica Srbija, Tadić, Čović, Đurić, Nikolić, Vučić ili Irinej. Samo ću reći, kada stvari postavimo hronološki, dolazimo do zaključka da su sve vlasti do sada, svaka pomalo, pritiskane sa Zapada, Amerike i u poslednje vreme EU, radile na tome da kosovskom Srbinu pomute zdravo rasuđivanje o tome da li ga na nešto obavezuje i tera država ili trenutna vlast u istoj. Tako je kosovskog Srbina vlast polako pripremila na priču da je majka ta koja je odgurnula od sebe svoje čedo, a ne vlast.

Da li se osećate pozvanim da se uključite u dijalog ili i dalje čekate?
- Ako ćemo iskreno, od kneza Lazara, preko Arsenija Čarnojevića, Balkanskih, Prvog svetskog rata, "od istorijskog Avnoja" do izbegličkog konvoja, od 24. marta do Kumanovskog sporazuma, od Kumanovskog sporazuma do krvave žetve u Starom Grackom, od krvave žetve do mine u Livadicama, od Livadica do Goraždevca i pucnja u živote i mladost koja se kupala na Bistrici, od 17. marta 2004. do samoproglašenja nezavisnog Kosova, od samoproglašenja nezavisnog Kosova do formiranja integrisanih prelaza, od integrisanih prelaza do integrisanih sudija, od integrisanih sudija do integrisane ćerke firme... tako kosovski Srbi računaju i dele vreme. Bojim se da ovo ne bude naše zadnje vreme u kome ćemo, što reče moja urednica, umesto integralnih postati integrisani. Ovako računamo vreme iz straha da nas u toj integraciji ne izda i ovo malo pameti.

Mislite li da je sa ovim pozivom vezana i promena Ustava Srbije?
- Promena Ustava Srbije je nešto što se od Srbije zahteva zbog ulaska u EU, to se u početku stidljivo provlačilo kroz medije, a sada sve glasnije. I gle ironije, na promenu Ustava i izbacivanje preambule o KiM iz Ustava poziva Vuk Drašković, isti onaj koga je narod u predvečerje Vidovdana 2011. nagradio velikim aplauzom u porti manastira Gračanica, kada mu je uručena nagrada Zlatni krst kneza Lazara. Tada u ulozi šefa srpske diplomatije, Drašković je odlučno izjavio da nema te ruke u Beogradu koja će u ime srpske države staviti potpis na nekakav dokument o stvaranju kosovske države na teritoriji srpske države. Zagrmeo na mikrofonu samouvereno, baš kao i onda sa nekog od beogradskih balkona protiv diktature i "TV Bastilje". Dobio je gromoglasni aplauz, nas koji smo u tom trenutku u njemu videli čvrstu reč i obećanje da treba čekati i nadati se, jer majka nikad ne ostavlja svoje čedo.

Kako vide sebe u svemu ovome?
- Jedan deo mene je i dalje sa mojim Srbima koji u manastirskoj porti dočekuje i ispraća svakog političara iz Beograda čvrsto verujući rečima koje izgovori, jer tako smo naučeni da, kad se nešto izgovori pred svetinjom, onda to i obavezuje. Naučeni smo šta znači Savez i Zavet, šta data reč u Savezu ljudi i Boga, Srba i Boga, ali, i da je reč između političara i kosovskih Srba izrabljena i posramljena. Drugi deo mene je sa mojom decom i porodicom i trudi se da sa kolegama bude maksimalno posvećen novinarskom pozivu i stalnoj borbi protiv pilećeg pamćenja.

Kakav je život Srba danas na KiM u odnosu na ono što možemo videti u medijima?
- Malo je beogradskih medija u kojima se može videti drugačija slika od one koju vlast želi da narod vidi. To nije slučaj samo kod nas već i svuda u svetu, priču mora da prati slika koju su kreirale vlade i velike korporacije. Kod nas je bolnije, jer smo svedoci da nam se država ruši, da je u stavu prema Kosovu principijelnija Španija od Srbije. Ruski ambasador nas je jednom pitao ima li ovde Srba. Odgovor nije stigao jer smo iščekivali nastavak Farme i Parova između dva bloka reklama, zaluđeni Ikeama i Ideama. Posle se čudimo i brojimo koliko smo puta do sada legli u jednoj, probudili se u drugoj državi, a da nam mediji to nisu javili. Želeo bih na kraju da kažem da je Kosovo dijalog svih nas, to je svesrpsko pitanje, pitanje svih naših pitanja o kome treba da se izjasni i SPC i naučna javnost, svi Srbi u zemlji i rasejanju.