Kosovo i Metohija: Bogoslovi ostali sa svojim narodom
U obnovljenoj Prizrenskoj bogosloviji, zadužbini Sime Andrejevića Igumanova, nedavno je generacija bogoslova obeležila 45 godina od mature.
Sa njima je bilo i nekoliko njih koji su ovu školu završili nešto kasnije, a među njima je bio i protojerej stavrofor Đorđe Trajković iz Minhena:
- Sve vreme smo se prisećali divnih trenutaka koje smo proveli tokom petogodišnjeg školovanja. Pamtimo još kako smo novac za ekskurzije zarađivali berući grožđe.
Generacija minhenskog prote Bogosloviju je upisala 1969, a završila 1974. Sastajali su se povodom 30 i 35 godina od mature. U odeljenju našeg sagovornika bilo ih je 27-28 na početku školovanja a na kraju je ostalo 16 đaka. Na proslavu 45 godina mature došlo ih je 15 jer je jedan u međuvremenu umro:
- Pošto sam bio profesor Prizrenske bogoslovije 14 godina, imao sam tu čast da prozovem svoje drugove da svako kaže nešto o sebi. Iz naših redova je Bogu na istinu otišao protojerej Pero Gavrilović iz sela Cvetke kod Kraljeva. Imali smo čast da prof. dr Dimitrije Kalezić bude predsedavajući na našem razrednom času. Njemu smo podneli izveštaj o svom dosadašnjem radu u parohijama i porodičnom životu. On je bio druga ili treća generacija bogoslova Prizrenske bogoslovije, a mi smo bili 19. generacija.
Susret na starom putu u Štimlju
- Više se ne ide starim putem za Prizren kao kad smo se sreli ja i moj školski drug Savo Arsenijević, koji je sada u Kragujevcu. Njega je na upis doveo pokojni otac Miodrag, sveštenik, a mene moj deda Božidar. Sreli smo se u Štimlju na starom putu. Moj deda je nosio šajkaču, a njegov otac je bio u mantiji i deda mu je prišao i uzeo blagoslov. Od tog momenta do danas Savo i ja nismo se rastajali, ostali smo u kontaktu. Savo Arsenijević je jedno vreme bio sveštenik u Kanadi, pa se vratio i sada je arhijerejski namesnik u Kragujevcu - seća se naš sagovornik.
Osim što su služili svetu liturgiju, dali su pomen svojim umrlim profesorima i drugovima.
- Nažalost, Prizrenska bogoslovija je doživela stradanje tokom pogroma u martu 2004. Spaljena je, a učenici su zajedno sa svojim rektorom morali da se presele u Niš, tako da je od novca Sime Andrejevića Igumanova tamo napravljena još jedna zgrada gde je privremeno radio deo Prizrenske bogoslovije. Naravno, nije nam prvi put da se okupljamo oko naših zgarišta i podižemo zdanja iz pepela. Zahvaljujući našem episkopu raško-prizrenskom Teodosiju, Bogoslovija je obnovljena. Od 5.000-6.000 Srba u Prizrenu, koliko je bilo pre pogroma, danas ovde živi 80 đaka bogoslova, 10 profesora i 10 Srba. Sve drugo je raseljeno, poubijano i proterano sa svojih ognjišta - s tugom govori otac Đorđe, koji je rodom iz Gnjilana, a jedini je iz svoje generacije nastavio pastirski rad u inostranstvu.
Kaže da su se okupili ispred zgrade Prizrenske bogoslovije u Nišu. Iznajmili su kombi i na graničnom prelazu Merdare prešli na Kosovo. Potom su nastavili za Prištinu. Put ih je vodio do manastira Gračanica gde ih je sačekao episkop raško-prizrenski Teodosije. Prota Trajković je predao prilog iz Minhena za narodnu kuhinju.
Šta kažu Albanci
- Išli smo peške od Bogoslovije do crkve Sv. Đorđa, koja je opasana stolovima i stolicama kafića, kao i Bogoslovija, tako da ne možeš da vidiš gde je ulaz. Video sam jednog mladog Albanca koji je sedeo i ja mu se javim na srpskom, pozdravim ga i pitam kako je, a on odgovara na srpskom: "Tužno, žalosno!" Pored nas su prolazila deca, ali nije bilo nikakvih provokacija - svedoči prota.
Vladika Teodosije ih je lepo dočekao i ugostio, a onda su nastavili vožnju auto-putem Priština-Tirana i stigli za samo sat i 20 minuta do Prizrena, koji nisu mogli da prepoznaju. Bogosloviju i sve naše svetinje čuvaju albanski policajci.
- Ovog puta, hvala Bogu, nismo imali neke neprijatnosti a prošli smo pešice od Bogoslovije do Crkve Sv. Đorđa. Posle ručka u Bogosloviji kombijem smo otišli u manastir Sveti arhangeli gde smo našli mog učenika, oca Mihaila koji je iguman. Obnova ove svetinje teče usporeno, a iguman Mihailo kaže da za sve što rade moraju da traže od kosovskih vlasti dozvolu - kaže prota Đorđe.
Obnovljena Bogoslovija pruža dobre uslove za smeštaj, učenje i rad. Ima savremeno grejanje, kompjutere, trpezariju, teretanu i spavaonice za po dva-tri đaka, a nekada su to bile spavaonice za 20-30 đaka. Nekada se snabdevala sa gradske pijace u Prizrenu, a sada sve dobija iz manastira Visoki Dečani. Sve to, po rečima našeg sagovornika, govori da je zapaljeno gnezdo obnovljeno i da se u njemu ponovo legu ptići, mladi bogoslovi.
- Radostan sam što su svi moji đaci kojima sam ja predavao danas u Gnjilanu, Prištini, Leposaviću, Vranju, Nišu i Leskovcu, i rado se sećaju mene kao profesora. Oni nisu napustili Kosovo i jug Srbije i ostaju dalje sa svojim narodom.
Očevim stopama
- Imam suprugu Zagorku koja mi je najbolji pomoćnik u pastirskom radu, imam dva sina i ćerku, Mladomira, Arsenija i Jelenu, i od njih imam četvoro unučadi - Gavrila, Mihaila, Rafaila i Teodoru za sada, a ako Bog da biće ih još. Arsenije ove godine treba da privede kraju studije na Teološkom fakultetu u Beogradu. Cilj mi je da u Minhenu sa protom Slobodanom završim ono što smo po čeli - Crkveni centar koji sam zatekao u temeljima i crkvu Sv. Jovana Vladimira čije je oslikavanje završeno 2014. godine. I danas se nalazim na istom mestu i, ako Bog da, biću tu do kraja svog radnog veka - kaže otac Đorđe Trajković.
