Zaboravljeni heroji: Ugašeno ognjište prvog pilota
Rodna kuća prvog poginulog avijatičara Kraljevine Jugoslavije i prvog poginulog ratnog pilota u Srbiji Mihaila Petrovića, u selu Vlakče na padinama Rudnika, u jadnom je stanju i samo je pitanje kad će se srušiti što pokazuje da je u Srba kratko istorijsko sećanje, kaže za "Vesti" Živomir Radosavljević, istoričar iz Gornjeg Milanovca.
Selo Vlakče, na pola puta od Topole do Kragujevca, teško je naći i na vojnim mapama. U kući iz koje se sada vidi nebo, jer je krov urušen, u praznim sobama u kojima stoje samo još dve ikone prekrivene paučinom, rođen je prvi školovani srpski avijatičar, prvi poginuli srpski pilot i, koliko je poznato, drugi poginuli ratni pilot u istoriji ratovanja.
Hrabri istoričar
Istoričar Živomir Radosavljević (75), koji se svim silama trudi da se ne zaboravi žrtva i hrabrost Mihaila Petrovića, i sam je veoma neobičan čovek koji je u srpskoj javnosti ostao upamćen po tome što je joj 1977. godine rešio da se odrekne profesorske katedre uz obrazloženje da su predavači istorije samo državni lažovi i da ne želi više da deci predaje lažnu istoriju. Takva odluka profesora istorije danas možda ne izgleda kao hrabar čin, ali, ne treba zaboraviti da je takvu odluku doneo u vreme kada je zbog toga mogao da "zaradi" i višegodišnju robiju.
Mihaila Petrovića ne čini prvim među pilotima samo njegova tragična pogibija nad nebom iznad Skadra, već i to što je bio jedan od najhrabrijih i najponosnijih rodoljuba svog vremena. No, to što je bio junak, što se vinuo u nebo i onda kad drugi nisu ni znali da postoje aeroplani, što je bio neverovatno hrabar, nažalost, nije bilo dovoljno da bude na pravi način poštovan od potonjih, pa i današnjih nebeskih jahača i od države Srbije koja je dozvolila da se njegova rodna kuća uruši sama od sebe, ili od nebrige, a da spomenik ovom heroju nebeskih visina bude samo obećanje.
- Rođen je 14. juna 1884. u našem selu i tu je kao odličan đak završio osnovnu školu što za njega, siromašnog dečačića, nije bilo dovoljno. Odavde je u potrazi za svojim snovima otišao u svet, prvo u Vojno-zanatsku školu u Kragujevcu, potom u Rusiju kako bi završio vojnu školu, ali se vratio jer je oštra zima loše uticala na njega. Pametan, uporan i ambiciozan, ubrzo je završio Artiljerijsko-podoficirsku školu u Kragujevcu, ali mu i to nije bilo dovoljno. Smisao svog života je pronašao 1910. godine nakon što je prisustvovao aeromitingu u Beogradu na kome su svoja letačka umeća na aeroplanima pokazali najčuveniji letači tog vremena Rusijan, Čermak, Maslenikov, Simon... - pričaju meštani sela Vlakče i Živomir Radosavljević.
Godinu-dve kasnije od susreta sa nebeskim jahačima tog doba Mihajlo Petrović se prijavio na konkurs za pilote i bio je među šestoricom izabranih mladića koji su se ubrzo našli na obuci u Francuskoj, u gradiću Eramp kod Pariza, gde je svoje učitelje letenja oduševio talentom i hrabrošću zbog čega je diplomu letača dobio mesec dana pre ostalih kadeta.
Uoči Balkanskih ratova, Srbiji su rasla i krila tako što je nabavila nekoliko aviona, kojima su upravljali školovani piloti po čemu je mala Srbija stala u red malobrojnih vojski u svetu koje su u ratnim dejstvima, uglavnom za izviđanje neprijateljskih položaja, koristila avione. Za komandama jednog od njih sedeo je i Mihailo Petrović, u to vreme, prema oceni učitelja letenja iz Francuske, jedan od najtalentovanijih avijatičara.
- U borbama oko Skadra 1913. značajan doprinos su dali i srpski piloti, a među njima i Mihailo Petrović. Iako vremenski uslovi nisu bili pogodni za poletanje, on je 20. marta te godine poleteo s aerodroma Barbaluši kod Skadra kako bi svojim kamaradima pomogao u bitkama za Skadar. Međutim, u jednom zaokretu njegov aeroplan se zbog iznenadnog udara vetra prevrnuo, u avionu su popucali pojasevi, a Mihailo je ispao, naravno bez padobrana jer u to vreme oni nisu nisu ni postojali. Ovu tragediju pratili su njegovi prijatelji sa aerodroma što je bilo užasno, a kasnije je utvrđeno da je Mihailo pao sa visine 1.234 metra, a njegov sat je stao u trenutku udara u zemlju tačno u 9.45 - objašnjava istoričar Radosavljević.
- Telo srpskog heroja neba je sahranjeno 21. marta 1913. kod crkve u selu Barbaluši. Nakon Balkanskih ratova posmrtni ostaci hrabrog Šumadinca Crnogorci su preneti na Cetinje uz sve počasti, a na insistiranje njegovog brata, pukovnika Živana Petrovića, prebačeni su u Beograd i uz sve vojne počasti i uz prisustvo saboraca sahranjeni u porodičnoj grobnici. Eto, tako je završio prvi heroj srpske avijacije - kaže Živomir Radosavljević.
Ništa od muzeja
Svojevremeno, dok je kuća u selu Vlakče bila koliko-toliko u pristojnom stanju, na njoj je postavljena spomen-ploča s idejom da se u tu napravi spomen-muzej. Međutim, od toga ništa nije bilo. Rodna kuća velikog asa srpskog vazduhoplovstva je danas vlasništvo Jugoslava Radlovića koji živi u Sloveniji i koji bi, mada nerado jer je u njoj porastao, prodao kuću samo zato da bi se neko o njoj brinuo. Za obnavljanje kuće Mihajla Petrovića su i meštani sela Vlakče, Crkvena opština i mnogi drugi, ali ako dogovori budu potrajali, razmišljanje je žitelja ovog kraja, možda neće imati šta da se popravi. Sve bi bilo drugačije da svoje heroje, među kojima je i ovaj avijatičar, ne zaboravlja i država Srbija.
