"Vesti" istražuju naknadnu pamet NATO oficira: Kasni zov ubijene istine
Kad bukne rat, prvo pogine istina, često je citirana rečenica Artura Ponsonbija, a svaki novi sukob na planeti zemlji iznova bi potvrđivao izreku britanskog političara od pre jednog veka. Otud ne čudi što penzionisani italijanski general Bjađo di Gracija na pitanje šta je bilo povod da napiše knjigu "Zašto je NATO bombardovao Srbiju 1999?", bez dvoumljenja odgovara: "Istina, pre svega."
Kako je istina o poslednjim ratovima na Balkanu u velikom deficitu, to se knjige poput Di Gracijeve u Srbiji dočekuju kao zračak nade da će se na složene događaje s kraja 20. veka u budućnosti gledati očima manje pristrasnih posmatrača.
Ima još takvih primera kao što je kanadski oficir Džon Rasel. On je na suđenju ratnom komandantu Vojske Republike Srpske Ratku Mladiću, pred Tribunalom svedočio da se u februaru 1994. nije moglo utvrditi ko je ispalio granatu na pijacu Markale u Sarajevu.
Još jedan kanadski general, Luis Mekenzi, poručio je kada ga je šef jugoslovenskog pravnog tima dr Radoslav Stojanović pozvao da svedoči pred Međunarodnim sudom pravde, da pristaje pod uslovom da nije svedok ni jedne od strana.
I finska forenzičarka Helena Ranta upisala se u autore memoarsko-biografskog štiva. Za Srbiju njeno naknadno svedočenje je posebno značajno jer je Ranteova vršila uviđaj u albanskom selu Račak.
Šta o ovakvim svdeočenjima smatraju naši poznati sociolozi i analitičari za vas je istraživala novinarka "Vesti" Jelena Arsenović.
Čitajte samo vikend izdanju "Vesti".
