Pastiri traženiji od lekara
Nema mašine koja može da zameni pastira. Zato su i dan-danas na ceni dobri čobani, koji mogu da zarade i 1.000 evra mesečno za svoj posao, pa po plati često nadmaše lekare, jer se više traže. Nekad se dobar pastir mogao naći po selima, jer uvek je neko nekog mogao da preporuči, a danas nije redak slučaj da osvane novinski oglas u kom se traži pastir za dobru platu, uz stan i hranu. Malo ima onih koji uopšte hoće to da rade.
Duž Fruške gore, od Male Remete kod Iriga do blizine granice sa Hrvatskom kod Šida, najbolje zarađuju čobani od zanata. A nije pastir onaj što sedi u hladu i pućka lulu. On mora sve da zna o ovcama, da jagnji, vodi računa da li su bolesne i da li su na broju. Čobanin se postaje odmalena ili od muke.
Vidoje Trifić kaže da se preporodio otkad je počeo da radi s ovcama.
- Završio sam srednju tehničku školu, ali nisam mogao dobiti posao u struci. Moji su bili teška sirotinja iz okoline Surdulice. Tamo sam od danas do sutra radio teške fizičke poslove od kojih kičma puca, a sve što bih zaradio davao sam u kuću, da preživimo. Onda sam pre 14 godina video oglas u novinama da se gazda Nikola Malešić iz sremskog mesta Čalma traži pastira za stotinak ovaca i jagnjadi. Plata je tad bila oko 250 nemačkih maraka mesečno, a ako je potrebno daje i smeštaj. Kaže da ima muke da nađe nekog jer on i žena imaju mnogo posla na imanju, pa nemaju vremena za brigu o stadu, koje im donosi odlične prihode - kazuje 41-godišnji Vidoje.
- Od onog što je od ovaca zaradio, moj gazda Nikola je decu iškolovao, i to do fakultetskih diploma. Ćerka mu je sada u Americi. A ja sam se skućio, oženio, imam dvoje zlatne dece. Nikada se nisam pokajao što sam se odlučio na ovaj korak. Uspeo sam da pomognem i mojima, pre svega bratu i sestri, koji su na jugu Srbije. Ovi naši ovde u Srbiji, kukaju da nemaju za leba, a niko neće ovce da čuva! Ostali bez državne službe, pa sramota ih da rade ovaj posao. Neću da kažem koliko zarađujem ali, samo ću reći da sam prezadovoljan, kako ja, tako i moj dobri gazda Nikola - priča Vidoje.
Diploma za ovčara
Čobanin Budo Spasić (63) iz okoline Zvornika na obroncima Fruške gore napasa stado čiji je gazda u susednoj Bosni. Vodi brigu o 200 grla. Kaže da su plate čobana daleko bolje nego od mnogih zvučnijih zanimanja i zvanja. Čobani u Bosni zarađuju bolje od kolega u Srbiji, ima veću platu od lekara specijaliste ili predsednika opštine! Spasić tvrdi da je čuvanje ovaca unosan posao, jer niko neće da bude čobanin, zbog čega je i zarada tako dobra.
- Nije sramota na pošten način zarađivati, makar to bilo i čuvanje ovaca, već je sramota ništa ne raditi, a stalno kukati i tražiti nekakvu pomoć. I u Bosni i u Srbiji ima posla za čobane, ali neće gospoda da rade! Sramota ih! Sada u Hrvatskoj, zato što su blizu ulaska u Evropsku uniju, čobani u Lici moraju ići na kurseve, kako bi dobili diplome da su osposobljeni za ovaj posao. Zašto da nas potcenjuju? Pa ja sam od ovog posla za 37 godina, koliko čuvam ovce i jagnjad i koliko bezmalo dolazim ovde u Srem, gde ih dovodim na ispašu, zaradio para i para! U okolini Zvornika imam kuću k'o osnovnu školu, deca su mi udata i oženjena, imam četvoro unučadi i, hvala bogu, zdrav sam kao dren - priča Budo Spasić, koji je četiri decenije u ovom poslu.
Slavomir Brkić Kurjak ima 72 godine i još se ne da. Priča nam da se čobani najčešće traže na uobičajeni seoski način - od usta do usta. Međutim, očigledno ni ta metoda više nije uspešna, pa vlasnici stada sve češće putem novina, čak i televizije, traže ko bi im za dobru platu čuvao stada.
- Devedesetih je bilo lakše, kada su Rumuni nadničili po Srbiji, vlasnici stada naročito iz Vojvodine mogli su bez problema da nađu jeftinu radnu snagu. Danas, iako je na stotine hiljada građana Srbije nezaposleno, malo je onih koji bi zasukali rukave i bavili se ne samo ovim našim stočarskim zanimanjem nego i bilo kojim poljoprivrednim poslovima, naročito ne za dnevnicu. Odmah pitaju, kolika je plata. U ovom poslu sam 46 godina! Prošao sam sve i svašta. Iz Bosne sam došao ovde u Srem, prvo bio kravar, a potom postao čobanin, promenio desetak gazda, sa svima bio jako dobar - naglašava Slavomir.
Pas je sveto slovo
Domaćin Miliša Živić (66), iz okoline Erdevika, veli da je u potrazi za čobaninom, ali da ide teško, preteško, te sam čuva svoje stado od 200 ovaca. Javno obećava da bi svog čobanina obilato častio - imao bi i da pojede i da popije koliko hoće, naravno i zavidnu platu, a ni pašnjaci nisu daleko.
- Posao nije težak. Isteraju se ovce ujutru oko sedam, pa do pred mrak, poslušne su - pojašnjava Miliša - a ima i pomoć pulina, psa koji obavlja pola posla. To su posebni kerovi, poslušni i verni. Vežu se za jednog čobanina i njemu su odani. Dešavalo se da prodam pulina, a on neće da radi kod novog gazde. Neće i gotovo. Inače su veoma vredni, kod čuvanja ovaca jedan pulin je vredniji bezmalo od tri čoveka! Ja sam četvrta generacija u porodici koja neprestano drži ovce i puline. Zapamti dobro, ovce se ne mogu držati ni čuvati bez pulina! To je sveto slovo! Oni nisu vezani, niti se zatvaraju u boksove. Jedu vrlo malo, jako su skromni, ceo svoj pseći život provode na otvorenom. Moj pokojni otac je imao pulina koji je umeo da dovodi ovce na mužu. Umeo je da odvaja pomuzene i nepomuzene ovce - cakle oči Miliši.
Gazda s četvoro očiju- U stočarskom radu matematika je nešto drukčija - dva i dva često nisu četiri, nego osetno manje. Ipak, ne živimo loše, naprotiv. Godišnje prodamo više od 200 jagnjadi, na stotine litara mleka, mnogo kilograma ovčjeg sira... Zato, sada otvorim četvoro očiju kada biram čobana. Meni je najmanje potrebno da sam čuvam svoje stado, a ostali ukućani da rade ostale teške seljačke poslove. Ali, ne mogu dozvoliti, kao što je bio slučaj sa poslednjim pastirom, da mi proda šest jaganjaca i tri ovce nekom nakupcu iz okoline Šapca i potom nestane. Takav luksuz ne mogu i neću sebi da dozvolim - veli Miliša Živić.
|
