Ikone nas povezuju s nebom
Tatjana Filipović iz Beograda za sebe kaže da je "doktorka za umetnine", kako ona šaljivo naziva svoj posao konzervatora i restauratora.
Bavi se edukacijom, kao i originalnim freskoslikarstvom i ikonopisom. Nedavno je zidove i ikonostas crkve Svetog Preobraženja Gospodnjeg na Pašinom brdu u Beogradu oslikala živim bojama i ukrasila upečatljivim likovima svetaca.
Milan i Jelica Plavšić, koji su radni vek proveli u Švajcarskoj, dali su donaciju za oslikavanje zidova u oltaru.
- Ljudi prate i vole ovo što radim, često dolaze i iz drugih parohija da vide moje radove. Saradnja sa sveštenstvom je uglavnom dobra, ovde u crkvi Svetog Preobraženja imam njihovu veliku podršku, vrlo su otvoreni i za inovacije na polju freskoslikarstva. Naša višegodišnja saradnja zasnovana je na uzajamnom poverenju i zajedničkom cilju, lepoti ove crkve. Raduje me što SPC poslednjih godina dosta ulaže u oslikavanje, jedino se često koriste neodgovarajući materijali. Iako se to uglavnom radi zbog uštede na vremenu i materijalima, kao konzervator smatram da su tradicionalne, srednjovekovne boje bolje rešenje - priča za "Vesti" Tatjana Filipović.
Kao član Republičkog zavoda za zaštitu spomenika dugo godina je radila konzervaciju i restauraciju manastira Žiče, konkretno zidnih fresaka:
- Manastir je bio skoro dva veka bez krova, preživeo je brojne zemljotrese, a i stradao je za vreme oba svetska rata, kula je čak bila i nemačka osmatračnica, ali uspeli smo da zaustavimo propadanje fresaka, koje su i pored samo dve restauracije, zahvaljujući dobrim materijalima, pružile otpor vremenu. Polako smo autentičnim materijalima sanirali deo po deo zidova; najviše su stradali donji delovi i to zbog nemara. Na primer, bili su potpuno oblepljeni voskom, jer su vernici palili sveće i lepili ih na zid ispod svetitelja na nekoliko stotina godina stare freske. Takođe su ciljano grebali slike po verovanju da svecu treba "iskopati" deo tela koji ih boli kako bi bili izlečeni. Uticaj vremena i prirodnih uslova ponekad ispadne mnogo manja poteškoća za restauratora od nepažljivog odnosa prema svetinji.
Musave pozlate
- Trenutno imam ideju da napravim edukativni centar vezan za vizantijsko slikarstvo i naročito pozlatarstvo, stari zanat u izumiranju. Mi danas koristimo zlato, ali ga često ne upotrebljavamo valjano i zato su pozlate ponekad musave i bez sjaja. Cilj mi je negovanje našeg tradicionalnog likovnog izraza vezanog za crkvu, a i za naše podneblje. Volela bih da se to što je staro i kvalitetno prenese s generacije na generaciju.
U Zavodu, po mišljenju naše sagovornice, rade vrsni stručnjaci i od njih sam mnogo naučila.
- Volela bih da ima više posla jer Srbija ima bogatu istoriju, a još imamo višedecenijski problem nemaštine i drugih nedaća koje su ostavile traga na naš odnos prema restauraciji. To se ogleda i na nivou države i na nivou društvene svesti, budući da uvek ima hitnijih problema koji zahtevaju novac.
O tome kako ljudi reaguju na freske i ikone, Tatjana Filipović objašnjava:
- Iz religioznog aspekta, veoma je bitno vernicima kada uđu u crkvu da osete toplinu, da vide mio lik na svetitelju, da ga se ne uplaše nego da mu priđu sa ljubavlju, da ga slobodno zamole za nešto. U pravoslavnoj veri su ikona i zidno slikarstvo naš kontakt sa nebesima, stoga je potrebno da se napravi bliskost između vernika i naslikanog sveca. Ako sam uspela da crkveno slikarstvo učinim prijemčivim za oko verujućih i dočaram Carstvo nebesko bojom i četkicama, moja umetnička misija je ispunjena.
Radionica u Zemunu
- Radionica ikonopisa bila je pri Nikolajevskoj crkvi u Zemunu, a koncept je bio da ljudima pokažem nastanak ikone, od odabira drveta pa do materijala i načina slikanja. Grupe su bile šarenolike, od mladih ljudi pa do onih u zrelim godinama, jer je moja želja bila da ikonopis približim svakome ko želi da ga izuči i sa takvim pristupom sam postigla fenomenalne rezultate. Ljubav i želja za ikonopisanjem polazna su tačka bez obzira na umetničko predznanje. Bilo je prelepo videti sreću polaznika dok otkrivaju svoje potencijale. Većina njih su mi sada prijatelji i svi slikaju.
Što se tiče lične motivacije, ovoj umetnici je cilj da u svom rodnom gradu i crkvi i svojim sugrađanima ostavi nešto što je trajni trag njenog postojanja i rada.
- Nažalost, mi kao narod ne vodimo baš mnogo računa o kulturnim dobrima, a želim da da ono što su naši stari majstori radili sačuvam u izvornom stanju. Divan je osećaj spasti umetničko delo od propadanja i udahnuti mu nov život.
Srednjovekovni materijali pouzdaniji
- Stari materijali su mi se kroz konzervaciju i restauraciju pokazali kao pouzdani, ali danas se često koriste cementni malter, fasadne boje ili fabričke glet-mase. Oni nisu za zidno slikarstvo i nemaju ni snagu ni trajnost tradicionalnih materijala kakvi su se koristili u doba naših kraljeva. Još su oni pri zidanju svojih zadužbina i te kako vodili računa o kvalitetu, iako su i tada mineralni pigmenti bili izuzetno skupi, jer im nije bilo svejedno da li će spomenici naše duhovnosti trajati 10 ili 200 godina. Radila sam u mnogim manastirima iz tog perioda, a većina njih je prošla kroz razne nedaće od požara do bombardovanja. Ako su tamo boje ostale očuvane od srednjeg veka, iako se retko ulagalo u očuvanje, onda možemo biti sigurni da će ovo što danas radimo trajati. Takođe, tradicionalni materijali su deo domaćeg izraza, to je deo naše istorije i vere i ako ih ne sačuvamo, kao da nismo ni živeli.
