Zaljubljen u sarme i devojke
Dok mladi iz Srbije glavom bez obzira odlaze u potrazi za američkim snom, jedan Amerikanac je odlučio da napusti rodnu zemlju i život nastavi baš na Balkanu.
Nije prihvatio izrežirane informacije vlade SAD o našoj zemlji. Od zlih priča otrgli su ga divni ljudi koje je ovde upoznao.
Čarls Kater uživa u sarmama, lepim ženama, muzici i nada se da će kraj života dočekati baš u Srbiji.
- Pre skoro sedam godina na Fejsbuku sam upoznao Dragana i Aleksandra u grupi "Ja mrzim Ameriku". Prihvatio sam njihov poziv da dođem i uverim se da Srbija nije onakva kakva je prikazana u svetu. Došao sam prvobitno na dve nedelje i voleo sam sve u vezi sa ovom zemljom. Išao sam u Suboticu, Zrenjanin, Kragujevac, Novi Sad... I gde god sam došao ljudi su bili tako dobri prema meni. U Americi su svi u žurbi, zauzeti, a ovde je sve opušteno. Kada stranac dođe u SAD, svi su sumnjičavi. Kad stranac dođe u Srbiju, svi su otvoreni, ljubazni. Ljudi ih pozivaju u svoj dom na večeru, vode jedni druge na pivo, kafu... Čak i kad imaju malo novca, rado će te častiti. Baš su dobri ljudi - počinje svoju priču Čarls.
Bombe posejale mržnju
Prve dve godine samo je putovao po Srbiji.
Živeo je u mnogim gradovima, a sad je stacioniran u Novom Sadu i radi kao menadžer programa "Njork and travel" za studente koji žele da odu u Ameriku preko leta da rade.
Priznaje da je na početku i sam imao predrasude.
- Bil Klinton je bio predsednik. On je servirao samo jednu stranu priče. Čuo sam da su Srbi počinili genocid, da mrze katolike, muslimane. Mislio sam da će i mene ovde svi mrzeti. Ja sam podržavao Klintona, glasao sam za njega. Kad sam čuo da se Amerika meša u odnose između Srbije, Bosne i Hrvatske, kao i mnogi ljudi, verovao sam da je to ispravno i da moramo to da uradimo čim je predsednik rekao da je to potrebno. Takva su uverenja ljudi, jer niko ne čuje drugu stranu priče. Čujemo šta ste vi uradili hrvatskom, bosanskom narodu, Albancima, ali nikad ne čujemo šta su oni uradili vama. Mediji serviraju polovične informacije.
- Mnogo groznih tragedija je zadesilo vaš narod, a američka javnost to ne zna. Da narod čuje da su Albanci palili vaše crkve, na primer, mi to ne bismo podržali. Zbog toga vlada u Vašingtonu ne dozvoljava da se čuje vaša strana priče. Upoznao sam u Americi ljude koji su tamo došli, jer su oterani iz svojih domova u Hrvatskoj. Čak sam bio i u Prištini, uprkos tome što su mi mnogi rekli da ne idem. Ali sam ipak otišao, i uprkos svemu građani su prema meni bili veoma fini. To govori kakav su Srbi narod. Dešava se i da dobijem uvredljive komentare na Fejsbuku od ljudi kojima smetam. Ja to razumem. Jasno mi je odakle to potiče. Mnogo mržnje dolazi od mladih ljudi, rođenih tokom ratova. Upoznao sam momka koji mi je rekao da mrzi sve što je američko. Nekoliko metara od njegove kuće je pala bomba. Rekao mi je: "Moja baka je plakala, spavali smo u podrumu zbog vaše zemlje". Ali pokušavam da objasnim svima da ne mogu da me krive, jer niti sam bio u vojsci, niti sam učestvovao u tome. Postoji razlika između vlasti i naroda. Ja ne mogu da zamislim kako bih se osećao da je Srbija bombardovala moju kuću.
Patike za Nikolu
- Jedan momak, Nikola, pozvao me je na ručak čim sam ga upoznao. Ručao sam sa njim, njegovom mamom, sestrom i bakom. Tate nije bilo. Tokom večere smo razgovarali i saznao sam da oni žive od 160 evra mesečno. Njih četvoro, 160 evra, čoveče! A ipak su napravili lepu, bogatu večeru za mene. Pitao sam gde mu je otac i on mi je rekao da je Niš bombardovan i da je njegov otac poginuo tada. Amerika je bombardovala vaš narod, čovek je poginuo, i ja, jedan Amerikanac, sedim u njegovoj kući. Osetio sam se kao da sam najmanji na svetu. I sada se naježim kad se setim. Pitao sam ga zašto me je, pobogu, pozvao kod njih. A on je rekao kako oni ne krive mene, već američke vlasti. Njegova baka je rekla da mrzi Ameriku, ali da sam ja uvek dobrodošao u njihovoj kući. To je bio veoma emotivan trenutak. Svima sam pričao o tome. Kada sam ispričao mojoj mami, ona mi je rekla da moram nešto lepo da učinim za tog dečka. Pozvao sam njegovu sestru i pitao šta mogu da učinim za njih. Ona je rekla da Nikola nikada nije imao najk patike, jer nije mogao da ih priušti, a uvek ih je želeo. Kupio sam mu najbolje najk patike i poslao mu. Njegova sestra mi se posle javila i rekla mi da ih on non-stop nosi. To me je mnogo usrećilo.
Odliv pameti
- Kada je reč o političkoj situaciji u Srbiji, ne volim mnogo da se mešam u to. Ne podržavam nijednu vladu u regionu. Ovde je fokus na stvarima na kojima ne treba da bude. Problem je odliv mladih, pametnih, obrazovanih ljudi. Svi mladi, kada ih pitam šta žele da rade kad završe školovanje, kažu da žele da odu iz ove zemlje. Oni su izgubili veru u ovu zemlju. Vlada mora da uradi više, da dozvoli mladima da je poprave nekako. Svi se bave odnosima sa Hrvatima, Bosancima, Albancima i skreće se pažnja sa malih plata, nezaposlenosti, lošeg zdravstvenog sistema...
- Kada sam rekao mami da odlazim u Srbiju, bila je veoma zabrinuta. Sada ona zna mnogo o Srbiji i planira da me poseti. Tata je otpočetka pun podrške. On mi je uvek govorio da pre nego što se oženim i dobijem decu treba da putujem planetom i nađem najbolje mesto za sebe. I ja sam ga pronašao. Srbija će uvek biti u mojim planovima za budućnost. Nisam još oženjen, iako imam 40 godina, ali bih voleo da se venčam sa Srpkinjom. Želeo bih da moje dete ima srpsku krv, jer Srbi imaju beskrajno ljubavi i poštovanja prema ljudima. Ljudi u svetu imaju predrasude prema Srbima da su neki zli i loši ljudi, a stvarnost je suprotna. Moj najbolji prijatelj je Srbin. Mogu s njim da sedim satima, da mu pričam o svojim problemima. On će me zaista saslušati i pokušati da mi pomogne. Amerikanac bi me možda saslušao, a onda nastavio svojim putem.
I paradajz slađi
- Vi mnogo učite. Ovde đaci imaju po 15, 16 predmeta. U Americi upola. Vi ste mnogo obrazovani, pametni, načitani. Učite strane jezike odmalena, od detinjstva ste pritisnuti da radite na sebi. Ono što manjka ovde je što ljudi sa 22, 23 godine nemaju nikakvo radno iskustvo. Ali je i razumljivo jer mlad čovek previše uči, pa za rad i ne može da ima vremena.
Očekivanja od Trampa
- Nisam oduševljen Donaldom Trampom. Za mene predsednik treba da bude neko ko dobro govori, ko se lepo nosi, ko ne vređa ljude na Tviteru. On je propali biznismen, koji je bankrotirao nekoliko puta. Tretira zaposlene grozno. On je bolestan čovek. Jedino što volim kod njega je što se njegova politika ne zasniva na guranju nosa u tuđa posla. Mi smo se uvek mešali, a ko smo mi? Nismo ništa bolji od vas. On želi da popravi odnose sa Rusijom, a to nam je potrebno. Imam nade za njega, ali ga ne volim. Ja sam podržavao Obamu. On je bio dobar čovek.
- Ovde ljudi tvrde da nemaju novca, a svake noći svuda je sve prepuno. Usred radne nedelje, u tri ujutru muzika trešti. Za mene je bilo šokantno da se ljudi provode u utorak u dva ujutru, a da u sredu ujutru idu na posao. Jednom sam bio u kafani u Zrenjaninu, i ljudi su bacali čaše. To je bilo izuzetno zabavno. Kafane mi se mnogo dopadaju. Kad sam tek došao, srpska muzika mi se uopšte nije dopadala. Sada je obožavam. U mojoj kancelariji ovih dana se samo vrte pesme Saše Matića. On je divan pevač. Mnogo volim i Nedeljka Bajića Baju. Njegove pesme su pune emocija.
- Nedostaje mi veći izbor gotove hrane kakav postoji u Americi, jer ja ne kuvam. Ovde su ljudi navikli da spremaju hranu. To je odlično, jer nema debelih ljudi kao tamo. Vi idete redovno na pijacu. Ja to baš ne volim, jer me prodavci saleću sa svih strana i nude nešto što me izluđuje. Ali srpska hrana je predivna. Sve što sam probao je fenomenalno. Obožavam sarmu, mućkalicu, gurmansku pljeskavicu. Ovde je kvalitet mesa mnogo bolji. A povrće zaista ima ukus povrća. Prvi put sam osetio kakvog je ukusa paradajz zapravo u Srbiji. U Americi je sve bez ukusa. Dopada mi se što se ovde kupus dosta jede. Od kada živim ovde, pojeo sam više povrća nego za svoj ceo život tamo.
- Nikad nisam bio srećan kao u Srbiji. Ovu zemlju je nemoguće mrzeti. Uživam u svakoj sekundi. Svakog jutra se probudim bez stresa. Uživam u tome što su ovde žene prelepe. Kad ulicom prođe deset devojaka, devet njih su prelepe. Kako u tome ne uživati? Ovde je životni imperativ dobro se zabaviti, pa sam i ja poprimio taj način života. Želja mi je da otvorim bar ovde koji bi se zvao Kod Čarlsa gde bih ugostio sve svoje prijatelje.
Muke sa slovom "lj"
- Srpski je mnogo težak. Zapamtim poneku reč, ali padeže nema šanse. Nikako ne volim reč kikiriki, kao i reč pihtija. Baš su nekako čudne. Ne volim ni reči sa "lj" poput zemlja, ljubav... Slovo "lj" se baš teško izgovara. Vuk Karadžić je bio pametan čovek, ali ne razumem zašto postoje slova "č" i "ć", kad zvuče potpuno identično. Moji srpski prijatelji meni objašnjavaju razliku između tih slova, ali ja to i dalje ne vidim. Kad sam došao u Srbiju, veliki problem mi je bio kako upisati nekoga u imenik telefona. Svi mi kažu: "Napiši kako izgovaraš". I onda upoznam čoveka koji se zove Ljubiša. Kako pobogu da napišem to ime onako kako se izgovara - ispričao je kroz smeh Čarls.
Bake kao fenomen
- Gde god da sam došao, u bilo koji deo Srbije, upoznao sam razne bake, i sve one su vrlo slične. One ne vole moju zemlju. Ali ih nije briga što sam ja Amerikanac. To ih ne sprečava da budu nadljudski brižne prema meni, kao i prema bilo kome. Upoznao sam baku jednog mog prijatelja, koja je inače fan Slobodana Miloševića. Ona mesečno dobija manje od 50 evra penzije. Dakle, nema ni za osnovne potrebe. Nekoliko dana smo boravili kod njegove bake. Ona je svakog jutra meni donosila kafu, non-stop je brinula da li sam dovoljno obučen, jurila me je po dvorištu da obučem jaknu. Obavezno sam morao da nosim papuče. Terala me je da jedem. Nikad nisam sreo tako brižnu osobu, a ovde je to u opisu "zanimanja" svake bake. Dešava se da stariji ljudi misle da sam nekakav špijun, jer im nije jasno šta Amerikanac radi u Srbiji. Dok sam živeo u Nišu, skupe se bake na klupi ispred zgrade, pa kad ja prođem, eto im teme za priču tri dana - priča Čarls.
