Nigde groba sina Milorada
U familiji Gojković, najstarijoj u Gornjoj Trepči, selu između Gornjeg Milanovca i Čačka, pod planinom Vujan, još živi sećanje na Stoju Lilu Gojković i njenog putešestvija do okoline Prištine u potrazi za grobom svog poginulog sina Milorada.
Stoja je, prema podacima koje je zapisao Milorad Mika Gojković koji je izradio i rodoslov ove porodice, koja se u Gornju Trepču, po crkvenim knjigama, doselila još 1738. Stoja, koju su od mila zvali Lila se upokojila 1943, ali priča o hrabroj i požrtvovanoj majci je ostala da živi.
- Stoja je bila veoma jaka i ugledna žena u Gojkovićima, ali se o njoj nakon Prvog svetskog rata sa poštovanjem govorili i u drugim familijama u celom kraju.
Međutim, kao i sve srpske žene iz vremena Velikog rata, ali i žene drugih naroda, koje su rađale voljenu decu i sahranjivale velike heroje, bila je nesrećne sudbine.
- Prva Stojina tuga bila je za sinom Milijanom koji je umro 1893. godine kada ga je u petoj godini života odnela bolest. Potom je rodila sina Milorada koji joj je bio najveća sreća i nada, ali sreća u kući dobrog domaćina Velimira Gojkovića nije dugo potrajala - kazuje Milorad, hroničar familije Gojković.
Kada su naišla zla vremena, Stoja je u Balkanske ratove ispratila prvo muža Velimira, a potom, kada je naišlo još veće zlo, Veliki rat, za vojnu je opremila i sina Milorada u nadi da će se uskoro vratiti svojoj kući i svojim njivama.
- Često je sedela pod Gojkovića lipom koja još postoji i koju je zasadio Jovan Gojković, jedan od dvojice braće koji su se prvi doselili u Gornju Trepču i čekala da joj se ratnici vrate kući. Međutim, umesto najmilijih, Stoji je 1913. stigao aber da joj je poginuo suprug Velimir koga je sahranila na seoskom groblju, a potom je i dalje čekala u nadi da će joj se vratiti sin Milorad. Međutim, prošle su mnoge jeseni, a od Milorada nije bilo nikakvih vesti sve do 1918, kada joj je umesto sina od vojnih vlasti i srpskih boraca, koji su prošli sve ratne strahote, stigla najcrnja vest da je njen jedinac poginuo u okolini Prištine još 1914. Tog trenutka Stoji su se srušile sve nade da će se njen Milorad vratiti i da će uz njega dočekati starost i unuke - prepričava Miloradov rođeni brat Tomislav Gojković.
Stoji Gojković je Veliki rat i velika nesreća oduzela sve što je imala u životu, ali otresita majka je odlučila, kada je već moralo da bude tako kako je bilo, da bar pronađe grob svog sina i da njegove posmrtne ostatke donese u selo i sahrani ih pored oca ratnika.
- Iako Stoja u to vreme nije ni znala gde se nalazi Priština i kojim se putem dolazi do mesta gde su sahranjeni srpski heroji, odlučila je da pođe na put i pronađe svog mrtvog sina. U volovska kola sa drvenim točkovima je upregla dva vola, natovarila je sena koliko je mogla, pripremila je nešto od hrane, u testijama vode i zajedno sa svojom sestrom Filipinom krenula je razlokanim putevima ka Kosovu polju - kaže Tomislav.
Izmučene i izgladnele
- Kažu da ih je rodbina jedva prepoznala jer su bile izmučene, iznemogle, izgladnele pošto su danima putovale po zimi, ledu i snegu. Sestra Filipina je otišla svojoj porodici u Preljinu, a majka Stoja je ostala u Gornjoj Trepči - veli Milorad.
Do Prištine su putovale više pešice nego na kolima danima.
- Na kraju stigle su u Prištinu, raspitivale se o grobovima srpskih ratnika u selima u okolini Prištine, ali Miloradov grob nisu pronašle jer niko nije znao da Stoji kaže gde je sahranjen njen jedinac. Kući su se vratile, ostalo je tako upamćeno, posle mnogo vremena, ali bez onoga zbog čega su krenule na dalek i opasan put - priča Milorad Gojković, koji je po ratniku Miloradu i dobio ime, o putešestviju majke Stoje Lile Gojković do Kosova polja i nazad u potrazi za grobom svog jedinca.
Nadala se do poslednjeg časa
- Vreme je prolazilo, ali nije izlečilo Stojinu tugu za mužem i sinom koji još uvek leži na nekom neobeleženom grobu na Kosovu. Godinama posle stradanja svojih najmilijih često je sedela pod Gojkovića lipom verujući, ili, možda, samo zamišljajući da vest o Miloradovoj pogibiji nije tačna i da će joj se ipak vratiti - kaže Milorad.
