Kralju Petru čarape poginulog sina
Prošle godine, na Sretenje, u centru Atomske Banje Gornja Trepča otkriven je spomenik Baba Višnji, majci Miloša Obrenovića i rodonačelnici dinastije Obrenović, ali je to spomenik podignut i u čast svim srpskim majkama.
Ove godine spomenik svim majkama Srbije bio je mesto obeležavanja Dana žena.
Bila je to prilika i da se pomenu imena majki-heroina, a među njima i ime Makrene Spasojević iz kolubarskog sela Slovac o kojoj se i danas sa poštovanjem govori u ovom kraju.
Udovica Makrena je, kako je ostalo u priči od pre 102 godine, u jesen 1915. trebalo da oženi svog sina jedinca Marinka, ali umesto svatova dočekala je dan kada je svom sinu jedincu zadenula cvet ispod šajkače i poslala ga u Veliki rat.
Posle nekog vremena, sluteći da će joj sin sa vojskom otići daleko, odlučila je da Marinka pronađe na položaju oko Stepojevca i da mu odnese preobuku, prtenu košulju i vunene čarape.
Obnovljen spomenik
Čim se srpska vojska pobedonosno vratila u Srbiju, već sutradan teško oboleli kralj je poslao svog državnog savetnika Iliju Đukanovića u selo Slovac da pronađe majku Makrenu. Đukanović ga je izvestio da je ona umrla, ne navodeći detalje njene smrti. Vladar je prokomentarisao: "Smrtna bila, pa umrla. Gospod Bog se smilovao da ne sazna sudbinu sina Marinka". Potom je dao novac Đukanoviću da ode u Slovac i Makreni i njenom sinu Marinku podigne pomenik, što je on i uradio. Taj spomenik je, zarad nekih drugih ideologija, posle Drugog svetskog rata porušen. Spasojevića u Slovcu više nema, ali na osnovu priče u narodu, Društvo srpskih domaćina na čijem je čelu Nićifor Aničić, jedan od najuspešnijih privrednika u Južnoafričkoj Republici, pre nekoliko godina obnovilo je spomenk Makreni i Marinku.
Međutim, Užička vojska u kojoj je bio njen jedinac Marinko već je krenula da se povlači prema jugu, a Makrena je krenula za njima.
Peške je stigla do Prištine, a potom i do Vezirovog mosta u Albaniji i to sve idući ispred grupe vojnika koja je pratila i kralja Petra Karađorđevića.
Visprena seljanka nekoliko dana je čekala i zagledala svakog vojnika, ali Marinka nije pronašla.
Tada je prtenu košulju dala ranjenom srpskom vojniku, drugom je dala preobuku koju je čuvala u nedrima, a za sina je i dalje čuvala vunene čarape. U neko doba naišao je kralj sa grupom vojnika. Videvši je izmučenu od hodanja, gladi i brige, vladar je naredio da kolona stane.
- Gospodaru, uzmi ove čarape i navuci ih preko čizama kako bi lakše prešao preko zaleđenog mosta. Kada pređeš most, Tebi te čarape neće biti potrebne, pa ih skini i potraži mog sina Marinka Spasojevića iz valjevskog sela Slovac. Ako iko mog Marinka, a daće Bog da je živ, može naći, možeš Ti, Gospodaru, i neka Ti je to pred Bogom najveći amanet - zaklela je majka Makrena starog kralja Petra, poljubila mu ruku i krenula nazad kući.
Poštujući želju majke, kralj Petar se stalno raspitivao o vojniku Marinku Spasojeviću.
Posle nekoliko dana, pored snegom i ledom pokrivene kozje staze, ugledao je nekoliko vojnika smrznutih u snegu.
Izgledali su, kako je kasnije pripovedao kralj Petar, kao da su usnuli pored vatre koja je davno ugašena.
Jedan od njih je zaspao večnim snom sa ispruženim rukama nad zgarištem, kao da i dalje greje smrzle i modre ruke. Srpski vladar je naredio da se pregledaju njihova dokumenta. Među njima je bila i vojnička knjižica Marinka Spasojevića.
Kada je to čuo, tako se bar pričalo, čika Pera se onesvestio.
Kralj Petar Prvi Karađorđević Oslobodilac je umro 16. avgusta 1921, a pre nego što se predstavio Gospodu, tražio je da mu posilni obuje vunene čarape koje je čuvao ispod svog jastuka.
Tek kasnije se saznalo da je ostareli kralj te čarape držao u nedrima sve do povratka u Srbiju, a potom ispod jastuka vojničkog kreveta u kojem je izdahnuo.
Umrla usred sahrane
Po povratku iz Albanije majka Makrena je svakog dana sa drugim ženama izlazila na seosko groblje i narikanjem oplakivala poginule u ratu. U blizini su bili austrougarski vojnici, među kojima je bilo i mnogo teških ranjenika koji su slušali narikače među kojima se izdvajao glas Makrene. Jedan od umirujućih vojnika je izrazio poslednju želju da bude sahranjen na seoskom groblju u Slovcu, a da ga na onaj svet narikanjem isprati baš Makrena jer je u njenom glasu, kako je govorio, prepoznao glas svoje majke. Kada je on umro, austrougarski oficiri su zatražili od Makrene da nariče nad grobom austrougarskog vojnika, ali je ona to odbijala sve dok joj nisu kazali da je to bila poslednja želja vojnika koji je u njoj video svoju majku. Tek tada je prihvatila da učestvuje u sahrani vojnika po pravoslavnim običajima. Usled pogreba je zanemela i pala u raku odakle su je izvukli mrtvu.
