Glina u krvi starca
Miodrag - Mija Jovanović (85) rodom iz Suvodola, kod Pirota, godinama živi u Petrovcu na Mlavi i jedan je od najstarijih grnčara u Srbiji. Mija Piroćanac, kako ga zovu, ovim poslom bavi se već 70 godina.
- Uvek sam uživao u svom poslu. On mi je u krvi. Bilo mi je žao kada su plastika i keramika prevladale. Broj kupaca je počeo da opada, ali ja i dalje radim. U porodici je nas je bilo osmoro dece. U to vreme grnčarstvo je bilo zanat od kojeg se moglo zaraditi da se preživi, kaže Miodrag, dodajući da je imao 15 godina kada ga je otac poslao u Obrenovac na zanat koji je trajao tri godine. U prvoj godini sam šegrtovao i učio da pripremim glinu za rad. U drugoj godini počeo sam da oblikujem predmete na ručnom vitlu, a u trećoj da majstorišem - priča Miodrag.
Kasnije je iz Pirota, sa suprugom, otišao u Viroviticu (Hrvatska). Tamo sam radio za neke grnčarske firme, ali posao se nije isplatio. Nisam želeo tu da ostanem, a ni da se vratim u Pirot. U Petrovcu na Mlavi sam imao prijatelje, pa sam odlučio da se tamo preselim sa suprugom - ističe Miodrag.
Želeći da pronađe državni posao, zaposlio se u fabrici nameštaja Javor. Međutim, ni tamo nije dugo ostao. Vratio se onome što voli - grnčarstvu.
- Supruga i deca su mi dosta pomagali, uglavnom oko bojenja, glazure i iscrtavanja šara. Nismo mogli da se naradimo, bilo je mnogo posla. Svi su jela spremali u zemljanim posudama, a Vlasi su često kupovali i namenjivali krčage i panice - kaže ovaj vredni domaćin.
Sve se radi ručno
Sve za čime je bila velika potražnja Jovanovići su pravili.
- Od gline se može napraviti sve što je okruglo. Pravimo kadeonice, bardake za rakiju, svećnjake, krčage za vodu, lonce, šerpe, vaze, saksije, činije, posude za hranu i vodu za piliće... Uvek smo sve radili ručno, bez ikakvih kalupa i sa velikim zadovoljstvom - kaže Dragiša.
Ovaj zanat je bio vrlo cenjen, te su proizvodi često prodavani i na pijacama.
- Radio sam i na vašarima u Petrovcu, Svilajncu, Žagubici... Napunimo po dva auta robom i sve prodamo. Nema lepšeg osećaja nego kad znaš da neko ceni tvoj trud i rad - priseća se Miodrag.
Početkom '90-ih godina, kada je počela ekspanzija plastike, posao je počeo da se smanjuje.
- Ljudima je bilo lakše i da kupe i da nose plastične saksije nego zemljane - kaže sa razočaranjem Miodragov sin Dragiša, dodajući da su se ipak posude za kuvanje i jelo i dalje prodavale.
Zanat koji odumire
- Iako smo prestali da prodajemo robu na pijacama i vašarima, nastavili smo sa prodajom na veliko. Pravili smo kadionice za pogrebna preduzeća i za seoske crkve - veli Dragiša, Miodragov sin.
Ovaj zanat polako izumire, kao i većina starih zanata, tako da se od njega ne može živeti.
- Kako sam stario, tako je i posao opadao. Slabije se bavim ovim poslom nego ranije jer i godine čine svoje. Posle toliko godina rada valjda mogu i ja da se penzionišem - kaže šaljivo Miodrag, dodajući da sada najviše voli da šeta i da provodi vreme sa svojom suprugom.
Pripreme za vašare
Čitav proces rada traje od pet do šest dana, dok pripreme za vašare traju i po mesec dana.
- Priprema zemlje je najvažnija. Ona mora da bude kvalitetna i ne sme da beži iz ruku. Nakon što je mašina dobro samlela, mesi se i ručno, pa se sprema za izradu i oblikovanje. Na kraju se peče u posebnoj peći i radi se glazura. Onda je proizvod spreman za prodaju - veli vredni Miodrag.
