Albinove lepinje probala Evropa
Lepinje ili pitice, kako ih Novopazarci zovu, decenijama su, uz ovdašnje čuvene ćevape, jedan od zaštitnih znakova prošlog - orijentalnog, ali i sadašnjeg - modernog Novog Pazara.
Sa ćevapima obično idu u paru i kao specijalitet, vruće ili mlake, neizbežne su na trpezi svakog Novopazarca. Zbog pitica i ćevapa u grad na Raški i Jošanici dolaze i brojni turisti....
Grad miriše na peciva
- Miris lepinje oseća se svuda u ovom gradu, a najlepše u Staroj čaršiji gde, uprkos desetinama modernih pekara, još odoleva pet-šest malih i starih pekara na drva u kojima se, po vekovim recepturama, s generacije na generaciju, osim pitica prave još i originalni somuni, simiti, ćahije, ramazanke, specijalne kifle i po mnogima najbolji hleb na Balkanu...
- Starom novopazarskom čaršijom, pored moje pekare, nekada su jezdili karavani trgovaca na putu od Carigrada do Dubrovnika, a danas jezde gosti iz cele Srbije, Turske, Grčke, Nemačke, Italije i mnogih drugih zemalja. Svi oni probaju naše lepinje ili bar uživanju u njihovom prelepom mirisu koji ne bi smeo nikada da nestane iz naše čaršije - ističe Albin.
Najstarija i najpoznatija novopazarska pekara u vlasništvu je porodice Kolašinac koja duže od sedam decenija prvoklasnim hlebom hrani brojne Novopazarce...
- Sve je počelo odmah posle Drugog svetskog rata kada je moj deda Avdija otvorio pekaru u Staroj čaršiji, nastavio je moj otac Besim, a ja sam treća generacija...
Moj sin Kerim ima devet godina, često je u pekari, još je mali i ne znam da li će nastaviti porodičnu tradiciju.
Potrudiću se da nauči pekarski zanat, ali, iskreno, više bih voleo da ga jednoga dana, umesto u pekarskom, vidim i u belom lekarskom mantilu - priča Albin Kolašinac (37), najpoznatiji novopazarski pekar....
Još učim zanat
- U pekari sam od desete godine, najpre sam naučio da prodajem, pa tek potom da pravim hleb... Sa 17 godina postao sam majstor pekarskog zanata, mada su mi deda i otac ostavili sve tajne, još učim i još za sebe ne mogu reći da sam ih dostigao.
Sa svojih šest majstora trudim se, sa istim žarom kao moj deda i otac, da naš hleb, a posebno čuvene lepinje - pitice, sačuvaju kvalitet, ukus i miris po kojima smo prepoznatljivi i poznati sve od Novog Pazara do Beograda, Sarajeva i Skoplja... Težak je ovo posao, ustajem u tri sata ujutru i u pekari ostajem bar po 12 sati, popodne malo odremam, uveče rano moram u krevet. Radi se subotom i nedeljom, često i u vreme praznika... Narodu uvek treba hleba. Ne žalim se, ali nije lako - dodaje majstor Albin.
Dedin recept
- Nema u našem poslu mnogo tajni. U lepinju idu: brašno, voda, so i kvasac... Specifični izgled dobijaju jer ih pečemo u specijalnoj pekari u kojoj suvim drvima postižemo temperaturu od 300 do 350 stepeni. Dedi je bilo mnogo teže, u njegovo vreme nije bilo kvalitetnih kvasaca i začina, sam je morao da se snalazi. Kidao je plodove sa breza, kuvao ih i pravio specijalni kvasac, koristio je i nohut, jednu vrstu leblebije... Nije u to vreme bilo, ni električnih kotlova, pa je vodu, obično donetu sa Raške, koja je tada bila čista kao suza, grejao u primitivnom kazanu - dodaje Albin.
Paketi za Nemačku
U blizini Stare novopazarske čaršije je Gimnazija, nekada je tu bila i Učiteljska škola, danas tri srednje škole i Državni univerzitet... Nema đaka koji u pauzi između časova nije došao da kupi lepinju, kiflu. Mnogi su danas u godinama, rasuti po celom svetu... Kad dođu traže vruću lepinju da se podsete na đačke dane i mirise koje su zaboravili... Neki iz Nemačke zovu da im uputim makar se i u putu osušila, po koju "piticu".