Protiv države se bori jednom rukom
U Srbiji nije dovoljna muka da se rodite sa cerebralnom paralizom. Država obavezno mora da doda još neki problem, kako bolest ne bi bila jedina poteškoća sa kojom se borite.
Dejanu Mićiću iz Beograda Republički fond za zdravstveno osiguranje rešio je da oteža dovoljno tešku svakodnevicu. Njegov zahtev za zamenu neispravnih elekromotornih invalidskih kolica, koja je dobio od osiguranja pre 27 godina, odbijen je, iako pravilnik propisuje zamenu pomagala na svakih osam godina.
On je od rođenja nepokretan, leva ruka mu je potpuno oduzeta, dok desnu može da pokreće delimično. Kolica koja trenutno ima su, prema proceni firme koja procenjuje ispravnost medicinskih pomagala, neupotrebljiva i ne mogu se popraviti jer delova za njih nema. Takva kolica se ne proizvode već 15 godina.
Nedostižna cena
Elektromotorna kolica koja bi zadovoljila sve potrebe osoba sa invaliditetom koštaju u proseku između 1.000 i 2.000 evra. Iako prema rečima Vladimira Tomašića to nije mnogo skupo za ono što ona pružaju, osobe sa invaliditetom spadaju u najugroženiju socijalnu grupu kada je reč o primanjima.
- Teško je u ovim uslovima priuštiti toliki trošak. Kolica su za invalida osnovno sredstvo za život, a država ne može, ili neće ni to da mu obezbedi - kaže Tomašić.
Pravilnik Fonda propisuje da elektromotorna kolica dobijaju stariji od 16 godina, kojima su potpuno oduzete noge i koji zbog delimične nepokretnosti ruku ne mogu da koriste mehanička. Uprkos nemogućnosti da se kreće uz pomoć običnih kolica, Fond kaže da je Dejanu jedna ruka pokretna, te nema pravo na elektromotorna.
- Na osnovu dostavljene medicinske dokumentacije stručno medicinski organ drugostepena lekarska komisija je utvrdila da težina neurološkog deficita, kao uslov za propisivanje ove vrste invalidskih kolica, nije u skladu sa navedenim Pravilnikom, zbog čega osiguranik ne može da dobije elektromotorna invalidska kolica na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja - navodi se u saopštenju za medije Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.
Dejan ističe da bi i sam najviše voleo da može da pokreće mehanička kolica, ali to sa jednom rukom nije izvodljivo.
- Elektromotorna kolica su mi neophodna da bih mogao da se krećem po sobi, da bih došao do televizije, radija, da bih izašao napolje. Sada mora mama da me gura, a ona ima 70 godina - objašnjava Dejan Mićić.
Razočaran je u Srbiju, ali kako ističe nema mogućnost da se bori. I dalje ostaje nepoznato kako je pre 27 godina od istog osiguranja dobio elektromotorna kolica, za koja mu sada kažu da nema prava na njih.
Vladimir Tomašić, borac za prava osoba sa invaliditetom, i sam oboleo od cerebralne paralize, ističe da je stepen diskriminacije u Srbiji prema osobama sa invaliditetom ogroman.
- Primer Dejana Mićića je samo jedan od brojnih primera koji rečito pokazuju kakav je odnos institucija prema osobama sa invaliditetom. Sve invalidske organizacije moraju dobro da se zamisle nad tim kakav tretman i položaj imaju njihovi članovi. Jasni su nebriga, nemar i ignorancija - objasnio je Tomašić. On je dodao da je Pravilnik na osnovu kojeg se dodeljuju pomagala loš.
- Trebalo bi ga izmeniti. Država bi morala da ima više sluha za sugestije koje dolaze upravo od osoba koje se stalno suočavaju sa problemima, poput nemogućnosti kretanja. Situacija je trenutno neizdrživa. Mehanička kolica su odavno u praksi pokazala da ne mogu da zadovolje potrebe osoba sa invaliditetom sa težim oblikom poput Mićića. Zato i postoje elektromotorna kolica za lakši brži i jednostavniji i kvalitetniji život. Zato je pomoć države neophodna i zato je važno da se pravilnici usklade sa realnim životom osoba sa invaliditetom - zaključio je Tomašić.
Dva posto invalida zaposleno
Vladimir Tomašić ističe da je zapošljavanje osoba sa invaliditetom u Srbiji izuzetno loše.
- U Srbiji postoji 800.000 ljudi sa invaliditetom, a od toga je svega dva odsto radno angažovano. Država jeste osmislila strategiju za njihovo uključivanje u samostalan i svakodnevan život, ali praksa jasno pokazuje da se to ne sprovodi. Priča se o naporima države da invalide tretira ravnopravno i uključi ih u sve vidove društvenog života, ali mi ne vidimo taj "veliki napor". Na prste jedne ruke možemo da nabrojimo ustanove, od vrtića, škola, do fakulteta koje su prilagođene invalidima. Kako onda da vodimo normalan život - pita se Tomašić.
