Deca ne znaju za jaknu i patike
"Nestajemo", u Slivovu, selu na desetak kilometara od Gračanice, tik uz magistralni put Priština-Gnjilane, vapaj je koji se najčešće čuje. U kratkom roku, u ataru sela imovina od pet hektara prodata je za samo 5.000 evra.
Dok se meštani prisećaju kako je nekada u 160 domaćinstava sa oko 1.000 Srba radovalo svakoj slavi, rođenju, ženidbi i strahuju da će uskoro jedino svedočanstvo o njima biti prazne kuće i obrisi spomenika, siromaštvo se uselilo u njihove domove.
Kada Nikola Stanković i njegova dvojica braće ne bi otišli u školu, više od polovine đaka u isturenom odeljenju osmoletke "Petar Kočić" u Slivovu bi izostalo sa nastave taj dan.
Šestogodišnji Nikola, dečak krupnih tamnih očiju, tek je na pragu da kroz carstvo knjiga bar nakratko potrči daleko od teške svakodnevice.
Ali, na pitanje šta bi voleo da bude kada poraste, on ne odgovara. On sve odlično razume, ali ne može da priča. Da može, najmlađi bi, verovatno, kao i dvojica starijih koji ga ni sekundu ne ispuštaju iz vida, stidljivo pognuo glavu i kazao da ni ove godine do njihove kuće nisu stigli paketići za Novu godinu, da se ne seća da je ikada obukao nov komad obuće, da nikada nije odigrao fudbal u "celim" patikama.
Do kuće Stankovića stiže se starim seoskim putem. Usput, pogled zatežu pusti obrisi kuća, u uho se usadi pusta tišina. Selo je desetkovano. Sa domaćinima ostalo je možda 15 srpskih kuća, sa oko 25 meštana. Uglavnom starih, umornih, bolešljivih. Deci je tu najteže. U selu nema ni kafića, ni doma kulture, čak ni prodavnice. Jedino mesto do kojeg mališani mogu da odu i sretnu druga je škola. U stvari, tamo će sresti samo još dva učenika. Tako usled svakojake oskudice i Nenad, Nikola, Aleksa i najstariji brat Petar oskudevaju i sa rečima.
- Učimo. A kada ne učimo, mi pomažemo mami oko krava i koza - tek je progovorio Nenad kratko na postavljeno pitanje.
Profesorkina želja
- Iskreno se nadam da će se neko naći da pomogne ovoj porodici da dobije novi uslovniji dom. Uslovi u kojima žive su zaista više nego skromni - ističe mlada profesorka Jovana Stanojević-Todorović.
Roze fasada kuće od naboja u kontrastu je njenim izgledom od poda do plafona. Nad zemljom je obgrlila vlaga, podno krova probija buđ. U dom šestočlane porodice Stanković ulazi se kroz škripava i stara vrata. Unutra se probija težak i memljiv miris. Pod od blata mukom održava majka Biserka. Tek joj je 35 godina, a težak život urezao je bore u čelo, ruke očvrsnule od ispucale kože i žuljeva.
- Radim po kući. Teško nam je. Preživljavamo nekako. Imamo deset koza i četiri krave. Imamo i kokoške, koja mi mnogo znače jer deci mogu da spremim jaja za ručak - pričala je bojažljivo, uvodeći goste iz tamnog hodnika u sobu u kojoj se jede, sedi i spava.
Selo bez prodavnice
Prodavnice u ovom razuđenom selu nema. Sve namirnice se kupuju u skoromno opremljenoj radnji pokraj magistralnog puta za Gnjilane. Meštani se žale da nemaju organizovan prevoz za selo, što je poseban problem zimi, kada je u brdima jako hladno. A prve kuće su zapravo udaljene par kilometara od asfaltiranog puta. Žitelji Slivova kažu da im život otežava i što u njihovom kraju nema signala srpske mobilne telefonije.
I tek najosnovniji nameštaj svedoči o mučnom životu, o kući u kojoj je svega premalo. Nema slavine, u kući nema vode. A Biserka nema odgovor na pitanje šta joj najviše nedostaje. Sleže ramenima. Valjda je očigledno. Cela porodica živi od plate 45-godišnjeg oca Negovana koji je zaposlen u Komunalnom preduzeću u Gračanici. Mesečno dobija 20.000 dinara.
Najstariji brat Petar učenik je Poljoprivredne škole u Gušterici. Nikola je u predškolskom, Nenad u šestom, a Aleksa je učenik osmog razreda u rodnom mestu.
- Iako Nikola ima zdravstvenih problema i on i njegova braća su veoma pametni, poslušni i dobri đaci - ističe Jovana Stanojević-Todorović, 26-godišnja profesorka hemije iz Gračanice.
Njeno srce duboko je ganuo susret sa ovim dečacima. Aleksa je usred zime dolazio samo u džemperu. Temperatura se danima spuštala ledeno ispod nule, a on je imao da obuče samo komad tanke vunene tkanine.
- I tako obučen, od kuće do škole i nazad - potresno je ispričala profesorka.
Kao čovek i kao obrazovni radnik koji treba da im bude primer u životu, organizovala je pomoć kolega i garderobu za dečake. Tople jakne i suvu obuću za braću Stanković.
- Ali, najteže je to što Stankovići žive u staroj oronuloj kućici. U ovom brdsko-planinskom selu na raskršću opština Priština, Gračanica i Novo Brdo ionako život nije lak, ali oni žive bez elementarnih uslova. Žao mi je što nisam uspela da im nabavim novogodišnje paketiće, ali mi je još žalije i to nikada neću zaboraviti što je Aleksa i kada je dobio novu jaknu, nastavio da dolazi u školu u starom džemperu. Pitala sam ga: zašto ne nosiš novu jaknu? On mi je odgovorio da čuva za sledeću godinu kada pođe u srednju školu - tiho je uzdahnula mlada profesorka. I ućutala.
Čekajući građevinsku dozvolu
Ministar za povratak i zajednice Dalibor Jevtić porodici Negovana Stankovića u Slivovu obećao je u junu izgradnju kuće, a meštanima izgradnju seoskog puta. Ministar je, nakon razgovara sa meštanima, ukazao da je najveći problem prodaja imovine i da "želi da pomogne ljudima kako bi se to zaustavilo". "Vesti" su kontaktirale ministarstvo kako bi proverile kada će Stankovići dobiti novu kuću. Tamo nam je rečeno da je što se njih tiče sve spremno, ali da je za početak gradnje neophodno da vlasnik nabavi građevinsku dozvolu od opštine Priština u kosovskom sistemu. A on, pak, iz finansijskih razloga, to do sada nije učinio.
