Poslednji čas za Biserku i Ljubu
Dok se temperatura tokom noći spušta i do minus 30 stepeni, dve duše u severnom delu Kosovske Mitrovce nemaju kud nego tu hladnoću nekako da istrpe. Biserka Mašić i Ljubomir Eraković žive u potpuno neljudskim uslovima, u nekadašnjoj osnovnoj školi "Branko Radičević". Nekada ponos Mitrovčana, zgrada je od obrazovne institucije postala zbeg za napaćene ljude koji su bežali od velikog jada, nesreće, metka.
Stanari tog kolektivnog centra, malo pomalo, odlazili su u bolje sutra. Nekima je na tom put pomogla država, nekima prijatelji i familija. Na poslednjem razvrstavanju sudbine ostalo ih je dvoje da čekaju okretanje stranice.
Prošlo je više od 25 godina od početka rata u Hrvatskoj. Nešto manje od kada je Ljubomir 1995. godine završio u izbegličkoj koloni koja ga je sprovela put Kosova. Utočište je našao u Banjskoj, u opštini Zvečan. Međutim, centar u kome je živeo je zatvoren, a on se pre pet godina "preselio" pod krov "Radičevića". Od imovine ima samo smeće koje godinama sakuplja iz obližnjih kontejnera. To je put do kore hleba.
- Nemam nikakva primanja. Nemam ni dokumeta. Izbeglička dokumentacija mu je izgorela u požaru pre nekoliko godina. Živim od prodaje gvožđa i plastike. Mučim se, idem po kontejnerima, kantama. Ubivam se, živ nezakopan - svedoči Ljubomir.
Na zgradi prozori porazbijani, što od vetra, što od ruba vremena. Vrata razbravljena. Kada dune, a kroz prazna okna zahuji, čini se, hladnije je nego napolju. Povlačeći debelu kapu preko izboranog čela, nastavlja Ljubomir.
- Stan sam treb'o dobiti na Zvečanu kao i oni što su bili na Mali Zvečan. Tu sam trebo dobiti stan, a samo ga meni nesu ni ponudili. Mene su odbacili kao trinaesto prase - tvrdi.
Škola je nekada bila puna učenika, graje i veselja, a danas je puna smeća i smrada. U takvim uslovima kraj ova dva bića po hodnicima su se uselili i golubovi i pacovi.
Bilo je to 31. decembra 2016. U novogodišnjoj noći, dok su svi slavili i veselili se, ona je spavala čvrstim snom. Po nogama su me izujedali pacovi, priča Biserka pokazujući rane na nogama, zavijene u gaze i zavoje.
Pre 18 godina pobegla iz južnog dela Kosovske Mitrovce. U njenih 20-ak metara učionice, hladan vazduh toliko seče da je teško za disanje. Udara i miris gareža, truleža. U taj kvadrat čemera umetnula je dva kreveta, jedan radijator i sećanje na decu. Kada se uselila 1999. godine, centar za socijalni rad joj je oduzeo decu. Kao sećanje na njih ostale su pažljivo poređane dečje igračke.
Slike predsednika
Na zidovima Biserkine sobe, pored lutaka i starog kalendara, okačila je i fotografije predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Bez obzira na to što živi tako teško, ponosno kaže da je za Srpsku naprednu stranku.
- Imam dvoje dece. Taj idijot ih je uzeo i školuje ih. Ćerka mi je treća godina fakulteta, a sin prva. Živim od socijalne pomoći, to je sve - priča ova 60-godišnjakinja.
Pokazujući svoju muku onakvom kakva jeste, užasna i teška, jer se drugačije ne može opisati, oboje se nadaju da će doći taj dan kada će se naši rešenje za njihov problem.
Privremena rešenja
O starima koji žive u nekadašnjoj školi "Branko Radičević" i ranije su izveštavale naše kolege. Novinari Glasa Amerike nedavno su se ovim povodom obratili Centru za socijalni rad u Kosovskoj Mitrovici, gde im je direktor Dejan Đinović kazao da je Biserki pre nekoliko godina zbog kapaciteta ponuđeno da deli stan sa jednom porodicom, a Ljubomiru privremeni smešaj. Oboje su odbili ta privremena rešenja.
- Tako je kako je. Ništa ne lažem. Vidite i sami. Ovde mogu da pomerim nešto levo, nešto desno, ali meni neće biti bolje. Meni treba moj stan koji sam zaslužio kao i svaki - odlučan je Ljubomir.
Pomoć imaju od narodne kuhinje - jedan obrok dnevno - i Mitrovčana koji ih nisu zaboravili. I Biserka i Ljubomir ističu da ih ne zanimaju privremena rešenja koja su im do sada nuđena, već da žele oni što im sleduje.
- Ništa mi drugo ne nedostaje nego da dobijem onaj stan koji mi sleduje. Baš kao i svako drugo lice koje je prognano i nema drugih uslova. Osim toga, ništa me drugo ne interesuje - kaže Ljubomir.
Biserka ima dugu, tešku, jaku muku. Onu što izjeda i želudac i mozak. Stalni krov nad glavom bio bi jedini način da vrati svoju decu.
- Stan! To mi treba da mi dođu deca da vide rodni kraj, da se vrate ponovo i da nastave da studiraju. Samo to. Ništa više. Sve imam. Decu nemam pored sebe i stan. Sve ostalo imam - ponavljala je Biserka sve dok knedla u grlu nije toliko narasla da proguta dah i na oči nabije suze.
Usta je pokrila dlanom.
Plemenite komšije
Mitrovčani nisu zaboravili nesrećne komšije. S vremena na vreme, neki od njih ih i obiđu. Najčešće, Biserkin bivši komšija i živa muzička legenda tog grada - Petar Rakić. Neretko, svrati do pekare, pokupuje šta treba i okrepi Ljubomiru i Biserki i dušu i telo.
