Golija nas očeličila
Ovogodišnja zima sa temperaturama koje se spuštaju i do minus 30 stepeni, a posebno po zlu čuvena zima na Goliji, mnogima je preko glave, ali ne i porodici Stojković iz sela Ratari, najzabačenijeg sela u ivanjičkoj opštini na Goliji, a za koje mnogi kažu da je na kraju sveta.
Jer, iskustvo je naučilo generacije Stojkovića da se gorštak za zimu priprema još dok se poljski radovi obavljaju u majicama, a namirnice za domaćinstvo se pripremaju da ih ima makar do Đurđevdana.
Na okupu tri generacije
- U kući živim sa suprugom i porodicama mojih sinova Zorana, Gorana i Milana, koji su odlučili da ostanu na selu i mislim da se nisu pokajali jer su svoji na svome i ubeđen sam da žive mnogo bolje nego mnogi drugi u gradovima. Imamo veliko domaćinstvo koje sam nasledio od dede i oca, a sinovi će od mene, od njih će njihovi sinovi i tako je to redom kod nas Stojkovića.
Mnogi se, čujem, žale na ovogodišnju zimu, a ja mislim da nemaju razloga za to. Ne treba da su ljute na zimu, već na sebe jer pomalo smo zaboravili kakve su zime bile nekada i, na kraju, i vreme je za sneg, mraz i namete. Što se nas Stojkovića tiče, te zimske lekcije, kao i sve druge iz života na planini kakva je Golija, naučili smo odavno i ništa nas, ali baš ništa, ne može iznenaditi.
Jer, još u avgustu i septembru pripremimo se za sneg i led i da nekada ne moramo da siđemo u Ivanjicu kod lekara, ili da platimo obaveze državi, do Đurđevdana ne bismo morali da se krećemo iz sela - objašnjava Savo, koji je u porodici Stojković zadužen da u kući ima svega što je potrebno za udoban život.
Svako od trojice Savovih sinova koji su odlučili da ostanu na očevini, ali i svi drugi u kući, među kojima su i brojni Savovi unuci, imaju svoja zaduženja.
Goran brine o kravama
- Ja sam zadužen za stado ovaca koje boravi u ovčarniku u planini i svakog jutra moram na konju da odnesem vode ovcama, a hrana je u ovčarniku - veli Zoran.
Svako ima zaduženje
- I tako, svako ima svoje zaduženje, svoje obaveze, ali ima i svoj privatni porodični život. Živimo u roditeljskoj i bratskoj slozi i, iskren da budem, drugačije ne bismo ni umeli da živimo. Planina nas je nekako zbližila i uvezala nekim nevidljivim i neraskidivim nitima. Možda ima i lepših mesta za život, ali ne znam kako bismo se mi uklopili u tu neku drugu lepotu bez naše Golije - kaže Milan.
- Posla ima, a posebno sada kada počinje jagnjenje ovaca, ali se ne žalim jer život na Goliji, u ovoj lepoti i leti i zimi doživljavam kao privilegiju. Brat Goran brine o četrdesetak krava, koliko ih imamo u štali, Milan ima obaveze oko ogreva i svega drugog što je potrebno, naše supruge su zadužene za mužu krava, sirenje, pripremanje obroka za brojnu porodicu, a o deci brine naša majka Radojka, što joj je više radost i razonoda - kaže on.
Vrh sofre uvek za oca
Dolazak gostiju u kuću domaćina Sava Stojkovića i njegovih sinova, ali i svih drugih ukućana u vreme kada je Golija okovana ledom i snegom, a posebno o Svetom Jovanu, krsnoj slavi, za Stojkoviće je pravi događaj.
- E, onda se iz kuće ne može dok se gost domaćinski ne namiri i ićem i pićem. Iz poštovanja, mesto oca je uvek u vrh sofre i on je taj kod koga je najoštriji nož koji seče pršutu i flaša rakije - tek da se gost malo povrati od duga puta, a potom ide onako kako red u domaćinskoj kući i nalaže - tada do izražaja dolazi umeće naših supruga koje pripremaju najukusniju i najzdraviju hranu koja se ne može naći ni u najboljim hotelima sveta - kažu braća Stojkovići, koji žive u slozi i od sloge.
