Javašluk odneo 70 miliona evra!
Ministri privrede, poljoprivrede i saobraćaja, ali i direktori Direkcije za vode u poslednjih 13 godina dozvolili su rasprodaju tri domaća ledolomca, pa je tako Srbija tokom ovih dana izgubila oko 70 miliona evra zbog zastoja transporta.
Isto je bilo i ledenog februara 2012. Dakle, svakih četiri-pet godina dođe oštra zima u kojoj ispari 70 miliona evra, iako polovan ledolomac košta oko milion evra.
Pravo je čudo da se Vlada Srbije nije odlučila za kupovinu bar jednog, nego iznajmljujemo mađarske ledolomce.
Branislav Vajda, predsednik Udruženja profesionalnih lađara, kaže da angažovanje jednog mađarskog ledolomca po satu košta 500 evra, 24 sata na dan.
- Naše ledolomce vlast je svojevremeno prepustila drugima. Ne ulazim u to kome su i zašto prodati, ali je neodgovorno da mi danas imamo samo jedan ledolomac u vlasništvu države. Pisali smo ministarki Zorani Mihajlović o problemima lađara u Srbiji, ali odgovor nismo dobili - kaže Vajda za "Vesti".
Ministarka ljuta na lađare
Udruženje profesionalnih lađara Srbije saopštilo je da je na vreme upozorilo državu na nedostatak ledolomaca i opasnost po plovidbu. Nažalost, država je pokazala odnos prema ovom problemu kroz saopštenje Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture ministarke Zorane Mihajlović, koje odbacuje kritike lađara praznom frazom da su "tendenciozne i neutemeljene".
A nekad je Srbija bila treća evropska sila u rečnoj brodogradnji jer je imala deset brodogradilišta. U njima su se proizvodili ledolomci, koji su bili u državnom vlasništvu. Neki su zbog dotrajalosti propali, ali oni u okviru firme Heroj Pinki bili su upotrebljivi.
Međutim, sve se menja 2004. kada je prodata i ta firma, a sa njom su otišla i tri ledolomca "Petrovaradin", "Vučevo" i "Čakor".
Prvi kupac je bio Milomir Joksimović, zvani Miša Omega, zatim ih je nakratko preuzeo drugi vlasnik, a pre pet godina ih je kupio Dušan Borovica. Firma je u međuvremenu propala, pa su ledolomci sada neupotrebljivi i čekaju da postanu staro gvožđe.
Propast zbog EU
Trend u svetu je porast brodograđevinske industrije i veliki broj porudžbina, ali u Srbiji je teško obezbediti bankarske garancije. Stručnjaci objašnjavaju da bi država bi morala da bude garant u tom slučaju, ali da EU ne dozvoljava. Srbiji je to je uslov za članstvo iako istovremeno u Italiji radi brodogradilište koje je u većinskom vlasništvu države.
- Mi u Srbiji radimo najjeftinije, najgrublje i najprljavije poslove, drugim rečima, gradimo samo korita brodova - kažu naši sagovornici.
Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju, kaže da ne zna ništa o privatizaciji firme Heroj Pinki jer nije upućen u bilo koji segment prodaje.
Jedini ledolomac koji Srbija danas ima je Greben, a preživeo je jer ga je kupila Elektroprivreda Srbije. Nažalost, ni taj brod nije u najboljem stanju. U pomoć s vremena na vreme priskače i brod Topola, vlasništvo preduzeća "Ivan Milutinović", ali sve je to nedovoljno. Bruka je da Srbija kroz koju protiče moćni Dunav nema ama baš nikakvu zaštitu od leda.
Poređenja radi, Mađarska ima čak 22 ledolomca i to 13 na Tisi, osam na Dunavu i jedan na jezeru Balaton.
Za to vreme u Srbiji tvrde da je privatizaciju naših ledolomaca naložila EU, a Mađarska koja je već odavno član evropske porodice ni ne razmišlja o privatizaciji i svi ledolomci su u državnom vlasništvu.
Ostalo jedno brodogradilište
U 10 velikih srpskih brofogradilišta do 1998. radilo je oko 6.000 zaposlenih koji su ostvarivali godišnji izvoz do 200 miliona evra. Loše privatizacije, zastarela mehanizacija i nedostatak finansiranja doveli su do toga da danas imamo tek jedno veće brodogradilište (u stranom vlasništvu) i četrdesetak manjih s nekoliko stotina zaposlenih, koji opstaju održavanjem brodova.
Dinar uložen u brodogradnju vraća se trostruko, ali izgradnja velikog broda traje više od godinu, pa se investicije ne otplaćuju brzo.
Činjenica je da ledolomci nedostaju Srbiji, ali za njihov efikasan i ekonomski racionalan rad neophodne su snažne brodarske kompanije. Naime, ledolomci su aktivni samo tokom zime, najčešće tek petnaestak dana, a u nekim godinama nema potrebe za njihovim angažmanom. Država bi plaćala ne samo njihovu direktnu aktivnost u borbi sa ledenim santama, već i održavanje neophodne opreme i specifičnu obuku članova posade.
