Uzalud psiho-test za političare
S neočekivanom pobedom Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima, ponovo je aktuelizovana dilema da li političke vođe treba da prođu neku vrstu psiho-testa kako bi pokazali da su "zreli" za preuzimanje državnih funkcija. U razgovoru za "Vesti", profesor u penziji Medicinskog fakulteta i predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva, dr Zoran Radovanović, kaže da "ideja zvuči logično, ali da je teško ostvariva i da postoji velika mogućnost manipulacije".
- Lako je uzeti uzorak krvi i reći da li neko ima šećernu bolest. Mnogo je teže proceniti mentalno stanje. Uz to, postoje i odstupanja od idealnog psihičkog zdravlja koja ne moraju da ugroze nečije uspešno funkcionisanje. Posebno je važno što pametnog čoveka psiholozi i psihijatri mogu da obuče da prođe standardni intervju. Tačno je da deluje nakaradno da se običnom građaninu za vozačku dozvolu zahteva procena mentalnog stanja, a da država može da se vodi bez takve provere. Međutim, ponašanje kandidata za vođu procenjuje ceo narod i, na kraju, dobija ono što je tražio.
To zvuči kao da lekarska struka teret odgovornosti prebacuje na građane, po sistemu birali ste - dobili ste?
- To je azbuka demokratije. Narod bira i snosi odgovornost za eventualno pogrešan izbor. Suština je u slobodi informisanja. Kandidati moraju da imaju jednake šanse, a u Srbiji je do toga još dug put. Nije rešenje da se bilo kojoj užoj grupi, pa ni psihijatrima, daju prevelika ovlašćenja. To bi bila meritokratija, vladavina "zaslužnih", a ona sobom takođe nosi određene opasnosti. Čak i da se ponašaju kao sveci, vlast će ih iskvariti. Rešenje je u izgradnji institucija, tako da ovlašćenja bilo kog pojedinca ili grupe budu strogo kontrolisana. Naša je nesreća što se nezavisne institucije svesno urušavaju. Problemi u Srbiji su, dakle, mnogo ozbiljniji od odluke da li će psihijatri drhtavom rukom potpisati da je vođa lep, pametan, tolerantan i šta god treba. Najviše stručne kvalifikacije imali su i profesori sudske medicine koji su tvrdili da se Dada Vujasinović ubila, da su se gardisti međusobno likvidirali, da na telu devojčice koju je usmrtio sin medijskog mogula, Željka Mitrovića, ima nepostojećih promena itd. U neslobodnom društvu, ni eksperti nisu slobodni.
Epidemiolog svetskog renomea
Zoran Radovanović rođen je u Beogradu 1940. godine, gde je završio i osnovno školovanje i Medicinski fakultet. Magistrirao je u Londonu, a doktorirao u rodnom gradu.
Bio je šef Katedre i upravnik Instituta za epidemiologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, predsednik Savezne komisije za zarazne bolesti SFRJ, predsednik kuvajtskog Fakulteta za narodno zdravlje, urednik časopisa Medical Principles and Practice, savetnik Svetske zdravstvene organizacije, konsultant harvardske Škole narodnog zdravlja...
Nosilac je Ordena zasluga za narod, proglašavan je Vitezom poziva, kao i najboljim naučnikom Kuvajtskog univerziteta.
U drugom braku je sa Ivanom Radovanović, ranije Jevremović, takođe profesorkom epidemiologije. Ima dvoje dece i četvoro unučadi.
Imajući u vidu razna iskustva iz prošlosti, da li bi u Srbiji, ipak, kandidati za predsednika trebalo da se podvrgnu proceni mentalnog zdravlja?
- U uslovima kada se svako ko je kritičan prema vođstvu proglašava izdajnikom, bukvalno bi fizički bio ugrožen psihijatar koji bi profesionalno pristupio takvom poslu. Izvesno je da bi bio proglašen Soroševim slugom, spremnim da se "za šaku dolara" suprotstavlja "slobodno izraženoj narodnoj volji".
Ovih dana je u komentaru nemačkog "Špigla" osvanula analiza u kojoj se srpski premijer opisuje kao "egomanijak" i "paradni primer autoritarnog populiste". Da li ljudi sa strane bolje sagledavaju suštinu ličnosti domaćih političara?
- Ima i ovde zapažanja, sa kojima se slažu mnogi stručnjaci, da vođa ispoljava znake "malignog narcizma". O tom vrlo zabrinjavajućem stanju, koje je u skladu sa "Špiglovim" opisom egomanijaštva i sklonosti ka diktatorskom populizmu, čuje se na slavama i za kafanskim stolovima, a može da se pročita samo u ponekom malotiražnom opozicionom glasilu.
Srpski premijer neretko vređa i etiketira novinare koji mu postave nezgodna pitanja. Zar to nisu argumenti više za uvođenje testova o emotivnoj zrelosti najviših funkcionera?
- On do sada nije izrazio želju da se obnaroduje njegov zdravstveni karton, niti da se podvrgne ispitivanju radi informisanja javnosti. Ne zna se da li će odlučiti da se drugi privedu na takav pregled. Podsećanja radi, u bivšem SSSR-u opozicionari su zatvarani u psihijatrijske bolnice.
U filmovima o Džonu Kenediju imali smo prilike da vidimo koliki je bio tabletoman. Da li se dešavalo da lekari friziraju izveštaje?
- Kada je izabran 1960, Kenedi je sa 43 godine bio najmlađi predsednik SAD i predstavljan je javnosti kao oličenje zdravlja. Njegovi protivnici su u kampanji saznali da on boluje od Adisonove bolesti, tj. smanjene funkcije nadbubrežne žlezde, ali su iz Kenedijevog štaba vešto odgovorili da nema Adisonovu bolest izazvanu tuberkulozom. To je bilo formalno tačno, jer taj njegov težak poremećaj zdravlja nije bio tuberkulozne, već autoimune prirode. Kako bi sprečio simptome i znake Adisonove bolesti, morao je stalno da bude pod hormonskom terapijom. To je bio jedan od razloga što su Amerikanci kasnije uveli kontrolu telesnog zdravstvenog stanja predsedničkih kandidata. Desilo se da su dva lekara za jednog od njih, Pola Congasa, napisali da je izlečen od raka krvotvornih organa, iako je on bio samo privremeno zalečen. Time su obojica stavili tačku na svoj ugled i dalje karijere.
Amerikanci su radili i studiju o mentalnom zdravlju svojih predsednika?
- U časopisu "Žurnal za nervne i mentalne poremećaje" (Journal of Nervous and Mental Disorders)
2006. godine je objavljeno da od 37 američkih predsednika 18 ne bi dobili potvrdu da su mentalno zdravi. Prednjačili su depresija, anksioznost, bipolarni poremećaj i zloupotreba alkohola. Kod 10 predsednika poremećaj je bio ispoljen dok su bili u Beloj kući i imao je direktan uticaj na obavljanje funkcije.
Što tolerišu Francuzi, ne tolerišu Ameri
Različita društva vođama tolerišu različite stvari?
- U SAD je više predsedničkih kandidata moralo da odustane od izborne trke zbog otkrivenih tekućih ili ranijih vanbračnih afera. Klintonu je pretio opoziv jer je lagao o vezi sa svojom saradnicom. Na drugoj strani, Francuzi se nisu mnogo uzbuđivali kada su saznali za Miteranovu vanbračnu ćerku. Mali uticaj na javno mnjenje je ostavila i Olandova "simultanka" sa suprugom i dve ljubavnice. Sarkozijev brak sa visokom Karlom Bruni izazvao je pažnju zbog njene medijske prepoznatljivosti, mada bi se u drugim sredinama pomno analizirala psihoanalitička pozadina te veze. Moglo bi se reći da Francuze ne zanima voajersko virenje u predsednikovu ložnicu, već njegova sposobnost da vodi državu. Taj "gospodstveni" pristup je stvar kulturoloških osobitosti jedne sredine.
