Šveđane upoznala sa menatalitetom Balkana
Već 46 godina Eva Šarčević sa suprugom Miroslavom živi u Orebrou, malom gradu između Stokholma i Geteborga. Srbiju sa suprugom posećuje dva puta godišnje.
- Zavolela sam rodni kraj moga muža (Miroslav Šarčević po ocu vodi poreklo iz Miševića kod Jagodine), veli Žana Vitorović iz Toronta, poznata aktivistkinja u srpskoj zajednici (njen brat Miroslav oženjen je Evom) - kaže nam da je njena snajka omiljena u Miševićima.
Eva je pročitala na preporuku naše čuvene šahistkinje Milunke Lazarević roman "Sudbine", a potom ga prevela na švedski jezik, kaže Žana.
- Malo je knjiga u kojima živi toliko dobrih ljudi kao u Popovićevim 'Sudbinama', zapisao je svojevremeno akademik i pisac Dragoslav Mihailović, Golootočanin kao i Miroslav Popović. Mihailović je nastojao da nakon iznenadne Popovićeve smrti, svega osam meseci posle izlaska "Sudbina", budu objavljenje i još dve njegove pripremane i nedovršene knjige: zbirka priča "Tvrdo nebo" i publicističko-ispovedna proza "Udri bandu", priča Eva.
Aktuelna tema
- Želela sam da upoznam švedske čitaoce sa balkanskim mentalitetom. Popović je idealan pripovedač. Takođe sam želela da prevedem roman sa neutralnim pogledom na etničke grupe na Balkanu. A roman "Sudbine" upravo to ističe.
Eva, naravno, čita, piše i govori srpski bez akcenta. Ubeđena je i da će knjigu švedski čitaoci zavoleti i razumeti, jer govori o " uvek o aktuelnoj temi - ponašanju ljudi prilikom promena uslova u životu".
Prevod o svom trošku
- Sama sam finansirala prevod i izdavanje knjige i promocije romana na sajmovima, književnim večerima, i u raznim udruženjima - kaže Eva.
Na naše pitanje kako je naučila srpski, tako i toliko da može i knjige da prevodi, jer prevodilac je iz hobija, odgovara: "Volim jezike, a pomogla mi je moja upornost. Jedino moja svekrva nije znala drugi jezik sem srpskog, pa sam, tako reći, bila prinuđena da učim srpski pored nje. Motiv da učim ćirilicu bila je moja želja da studiram u Beogradu."
- Svakog dana kada je Eva tamo, komšinice se kod nje okupljaju na kafu i razgovor i "verujte, pored nje, iako sam ja, zapravo njihova, mene i ne primećuju." Naša sagovornica kao mlada devojka supruga je upoznala u Londonu 1965. godine, gde je on bio u poseti sestri Žani, a ona došla da radi preko leta i da "vidi svet".
Posle posete Beogradu te Nove godine, rodila se ljubav i Eva kada je maturirala od leta sledeće godine ostaje u Beogradu. Zaposlila se i počela studije na Visokoj školi za socijalni rad, udala se za Miroslava i rodila njihovog prvog sina 1969. godine. Onda mladi par odlazi u Švedsku gde su nastavili studije, Miroslav je diplomirao ekonomiju, Eva je postala socijalni radnik.
Biografija autora
Miroslav Popović rođen je 1926. godine u Zemunu, u uglednoj porodici advokata Dušana Popovića. Na višegodišnjoj političkoj robiji (1949-1956) robiji našao se uz sestru i zeta partizanskog majora u Staroj Gradiški, na Sv. Grguru, Ugljenu, Bileći. Živeo je potpuno izvan književne javnosti i stvarao i pisao po vlastitim rečim "strašno teško". Smatrao je i da nije kasno debitovao, "nego su moje stvari kasno prihvaćene". U Srbiji se, na žalost, među čitalačkom publikom o Popoviću i dalje malo zna. Zahvaljujući Evi Šarčević za njegovo delo sada su čuli i Šveđani.
Nolitova nagrada
Uspeh njegove knjige koja je dobila Nolitovu nagradu, otkrio je pisca autentične proze visokih dometa o kome skoro niko ništa nije znao. Ovaj njegov roman ušao je u najuži izbor za Ninovu nagradu 1984. godine koju je tada dobio Milorad Pavić za "Hazarski rečnik". Inače, "Sudbine" su uvrštene u 10 najboljih romana koji nisu dobili Ninovu nagradu (1954-2004). Popović je bio u izuzetnom društvu zajedno sa Ivom Andrićem, Vladanom Desnicom, Dragoslavom Mihailovićem, Milošem Crnjanskim, Boškom Petrovićem, Rastkom Petrovićem, Miodragom Bulatovićem, Dobrilom Nenadićem i Svetislavom Basarom.
