Kineski sir iz beogradskih podruma

Kineski sojin sir, koji se prodaje u beogradskom Bloku 70, a koji sve češće kupuju i ovdašnje domaćice i sladokusci u nameri da obogate "zdravljem" domaću kuhinju. Međutim, retko ko zna da se taj sir ne proizvodi u Kini, već u Beogradu i to u vrlo nehigijenskim uslovima.

Ova namirnica, koja je sve popularnija među Beograđanima, ne uvozi se iz Kine, jer to naši propisi ne dozvoljavaju, a kako se pravi, verujemo, da mnogi ne žele ni da znaju.

Veliki broj građana, koji inače pazari ovu vrlo jeftinu namirnicu (od 80 do 100 dinara za kocku sira), interesovalo je da li inspekcija kontroliše prodavce i imaju li oni neophodnu dokumentaciju o prodaji u radnjama koje nude ujedno i garderobu i tehničke uređaje.

Vlasnici prodavnica koji sojin sir prodaju sa ostalim drangulijama što se kod "Kineza“ mogu naći nisu raspoloženi za priču o svom biznisu. Međutim, naši ljudi zaposleni u njihovim radnjama kažu da inspekcije skoro i da nema.

"Slabo”, kaže jedan od njih, "valjada računaju da to kupuju i jedu samo Kinezi. A oni valjda znaju šta jedu”.

"Potrošač“ piše da se sir pravi, između ostalog, i u novobeogradskim soliterima (podrumima) tako što se melje soja, pravi mleko, a onda siri prema receptu sličnom domaćem. Namirnica potom izlazi na tržište - u Blok 70 gde su i glavne mušterije, mahom Kinezi, mada popularnost kineske hrane izlazi iz ovih okvira.

Kupus iz Žitorađe Svako jutro pred tržnim centrom se parkiraju i vozila sa svežim povrćem. Kinezi povrtari iskoristili su, kažu, plodnu srpsku zemlju, doneli seme najprodavanijih vrsta povrća i proizvode ga za potrebe brojne kineske populacije u Beogradu. "Najbolje ide kupus. Većina naših najpopularnijih jela sadrži ovu namirnicu. Svi znaju za piletinu sa kupusom i kikirikijem. Dolaze vlasnici restorana u nabavku. Imam baštu u Žitorađi, a povrće se gaji i oko Pančeva i Leskovca“, rekao je jedan od trgovaca. Ovaj kupus nije jeftin, glavica košta 100 dinara.

U jedinom kineskom supermarketu, koji legalno uvozi namirnice, mlečnih proizvoda nema, ali zato sir i drugi mlečni specijaliteti mogu da se pazare ne samo na uličnim pokretnim tezgama nego i iz burića smeštenih u nehigijenskim uslovima u nekoliko prodavnica odeće, začina i posuđa.

"Problem je nelojalna konkurencija. Mi uvozimo namirnice i asortiman je bogat, ali sveži proizvodi se ne mogu dopremati i zato ih nemamo. To je zato što roba, pa tako i hrana, iz Kine putuje 40 dana, pa su nam u ponudi uglavnom konzervisane, smrznute namirnice, začini, supe u kesi, slatkiši, sredstva za higijenu, sladoled“, kaže šef radnje "Promenter” koja uvozi ovu robu u Srbiju.

Sve namirnice u ovom supermarketu imaju deklaracije, istaknute rokove trajanja i čuvaju se u odgovarajućim uslovima. Ipak, bez pomoći trgovca kupac se teško snalazi ako ne poznaje kinesku kuhinju.

Pored ovog domeće - kineskog sira, na tezgama se mogu kupiti i nekakvi domaći rezanci bez pakovanja, povezani samo plastičnom trakom. Tu je i kinesko povrće, kupus i salata, a dobro idu i sušene šitake pečurke, kao i sitne "ljiljan” pečurke u teglama i bez deklaracije.

Sladoled i meduze     Šitake pečurke U jedinom pravom kineskom supermarketu u Srbiji može se naći gotovo sva najprodavanija hrana iz Kine. U frižideru sa sladoledom ima oko dvadesetak vrsta ove poslastice, a u rashladnim vitrinama nude se sve vrste ribe i morskih plodova. Smrznuti škampi u pakovanju od 400 grama koštaju 600 dinara, kesa popularnog bambusa je 180, a boranije 128 dinara. Čili ulje staje 220, tofu sir u teglama 190, dok se alge za suši mogu kupiti za 200 dinara. Na policama su i razne vrste pasulja, pirinča (crni pirinač je 300 dinara), specijalni gustin od pola kilograma košta 144 dinara, a čili prah 150 dinara.