Strava u zemlji bezvlašća
U Novom Sadu je 12-godišnji dečak zapalio beskućnika Dragutina Todorčevića, koji je umro u mukama. Ova monstruoznost unela je među građane dodatni strah za sopstvenu bezbednost. Na površinu su izbačeni zataškani problemi bezvlašća, bezakonja i odsutnosti vlasti na ulicama, ali i stravična činjenicu da maloletnik neće snositi odgovornost jer ga štiti zakon.
Prema rečima advokata Milana Đukića, u Srbiji granica krivične odgovornosti počinje s navršenih 14 godina. Do tada se prestupnik bez obzira na težinu krivičnog dela tretira kao dete i ne podleže sankcijama.
- Teoretski je moguć postupak protiv roditelja zbog zanemarivanja, ali to je teško dokazivo - pojašnjava Đukić za "Vesti".
Zapalio sam ga iz zabave!
Dečak koji je zapalio beskućnika izjavio je u policiji da je "samo iz zabave zapalio novine i bacio na čoveka", ali da mu bila namera da izgori. On je s drugovima u četiri ujutro hteo da ukrade invalidska kolica. Beskućnici su ih primetili, pa je 12-godišnjak uzeo svežanj novina, zapalio ih i bacio na Dragutina Todorčevića, pokrivenog ćebetom i ritama.
Čovek je odmah počeo da gori, a deca su u panici pobegla. Nesrećni Dragutin umro je s opekotinama na 90 odsto tela.
Sva trojica dečaka pušteni su posle saslušanja, a jedan od njih je štićenik Doma za nezbrinutu decu u Sremskoj Kamenici.
On ukazuje da je najvažnije pitanje da li institucije primenjuju svoje nadležnosti.
- Od velike važnosti je trougao porodica, škola, Centar za socijalni rad. Roditelji i predavači su ti koji treba da identifikuju poremećaje kod deteta, a Centar je izmenama porodičnog zakona dobio široku i važnu ulogu, samo je pitanje koliko je ispunjava - kaže Đukić i ističe da su institucije koje se bave maloletničkom delinkvencijom ključ za rešenje.
On kaže da nažalost ima maloletnika koji su pre navršenih 14 godina počinili i po nekoliko krivičnih dela.
Možda bi život nesrećnog čoveka bio spasen da je na ulici bilo pozornika. Međutim, u Srbiji ima više od 700.000 zaposlenih na državnim jaslama, od čega je ogroman broj partijskih kadrova koji primaju platu na radnim mestima izmišljenim samo za njih. Istovremeno se beleži ozbiljan nedostatak policajaca.
Nedostaje 20.000 pozornika
Prema rečima predsednika reprezentativnog Policijskog sindikata Srbije Veljka Mijailovića, od 42.000 zaposlenih u MUP-u, 12.000 čini administracija, a policajaca je svega 30.000.
- S jedne strane se izmišljaju razna radna mesta, a da sa druge nedostaje bar 20.000 policajaca. Profesionalci su skrajnuti s čelnih pozicija, a na uticajna mesta dovedeni ljudi po političkoj liniji, bez stručnosti i iskustva. Da bi se dobro radilo, neophodno je da menadžment bude dokazan u poslu, slagali se mi sa njim privatno ili ne - kaže Mijailović za "Vesti".
On navodi primer v.d. direktora koji je na funkciju došao iz saobraćajne policije, a treba da se izbori s organizovanim i visokotehnološkim kriminalom, kao i terorizmom.
- Ljudi u policiji treba da služe državi i narodu, pa tek onda partijama koje su ih postavile na rukovodeće pozicije - zaključuje Mijailović.
Prema njegovim rečima, tri državna sekretara MUP dobijaju mesečne plate od po 180.000 dinara (ukupno oko 4.500 evra), a za taj novac moglo bi da se zaposli desetak policajaca i poveća bezbednost na ulicama.
Psihologija čopora
Psihoterapeut dr Zoran Milivojević kaže da u ovako stravičnim događanjima ne možemo govoriti o poremećaju ličnosti 12-godišnjaka jer je ona još u procesu formiranja, već o poremećaju ponašanja.
On napominje da se u ovom slučaju uočavaju elementi zanemarivanja deteta u porodici zbog čega je ono nedovoljno socijalizovano.
- Zakonska odredba o neodgovornosti maloletnika za krivična dela u skladu je s činjenicom da je njihov moralni razvoj u formiranju i da nemaju urođenu saosećajnost. Smatra se da ne znaju u tom uzrastu da uoče razliku između dobra i zla, kao i da nisu u mogućnosti da predvide posledice. Vidi se da je tom dečaku sve ličilo na igru, a ne jasnu nameru da zapali nesrećnog čoveka koji je bio pod velikim dejstvom alkohola i smanjenih mogućnosti da se sam odbrani - rekonstruiše Milivojević događaj sa stručnog aspekta.
Zločin je počinio najmlađi u grupi, a Milivojević objašnjava da je reč o psihologiji čopora.
- On je dokazivao hrabrost starijoj dvojici, čija se odgovornost sastoji u činjenici da su bili obavezni da ga spreče ili da pomognu zapaljenom čoveku - zaključio je naš sagovornik.
Srce kucalo za bolesnu decu
Dragutin Todorčević, beskućnik koji je umro u stravičnim mukama od opekotina, neko vreme je živeo u prihvatilištu u Futogu koje je napustio pre dve godine.
O svom životu govorio je i pred kamerama RTV Vojvodine.
- Životni put me ovde naveo. Kad se desilo bombardovanje, ekonomski sam propao, a onda mi se i brak srušio. Posle sam se odao alkoholu. I tako sam bio po ulicama svakojakim i ostao na njima - pričao je Dragutin.
Sinovi i ćerke u dijaspori
Todorčević je rođen u Futogu gde je nekada imao lepo imanje, a otac je petoro dece. Svi su odrasli ljudi, jedna ćerka mu živi u Beočinu, a druga deca su u dijaspori.
U prihvatnom centru završio je kada su mu ukrali štake na ulici. Zvao je policiju, a oni Crveni krst koji ga je doveo u prihvatilište. Tamo je učestvovao u izložbama, pesničkim večerima, predstavama... Kao pesnik-amater učestvovao je čak i u Evropskom Fejsbuk pesničkom festivalu.
Todorčević i njegovi cimeri iz prihvatilišta pokazali su veliko srce učestvujući u tradicionalnoj novogodišnjoj akciji kićenja jelki. Sav novac prikupljen prodajom ukrasa doniran je udruženju DEBRA, čiji su osnivači roditelji dece-leptira, mališana obolelih od teške i neizlečive bolesti osetljive kože.
Rukovodilac prihvatilišta Anđelka Barać kaže da je pokojni Todorčević samovoljno otišao sa ženom koja je takođe živela u toj ustanovi.
- Oboje su bili alkoholičari, s tim da je on bio jako agresivan u takvom stanju. Iznajmili su stan u Novom Sadu, a kad je ona umrla počeo je da se smuca po ulicama. Zvali smo ga nazad u Dom, ali nije hteo da dođe - rekla je Baraćeva.
Ona je dodala da je Todorčević mogao da radi i imao solidnu penziju, tako da nije bio klasičan beskućnik.
