Rado brat i sestra idu u vojnike
Uniformu će uskoro u valjevskom garnizonu zajedno obući Ivan i Nevena Grujić, uvereni da bez jake vojske nema ni snažne Srbije.
Za Srbiju i svaku mušku glavu u Srbiji nekada je služenje vojnog roka bilo od velike važnosti i pitanje muške časti jer se smatralo da mladić postaje pravi muškarac tek kad odsluži vojsku.
Služenje vojnog roka bila je neka granica posle koje su se pravili ozbiljni životni planovi, a u tim planovima je važna stavka bila to što je momak završio vojsku, što je bila i garancija njegove zrelosti i osposobljenosti za život i osnivanje porodice.
Naravno, sve je to bilo ovako dok nije procenjeno da nekada legendarna srpska vojska više i nije potrebna državi i da je treba smanjiti, kako su protivinici ovakvog stava govorii, do nivoa udruženja lovaca.
Srećom, ta vremena su, bar se tako čini, za nama jer se u međuvremenu shvatilo da bez jake vojske nema ni jake Srbije te se iz dana u dan sve više poziva mladima Srbije da pristupe dobrovoljnom služenju vojnog roka, što su mnogi mladi zadojeni herojskom tradicijom Srbije i prihvatili.
Bogata trpeza
Veselje u porodici Grujić, na kome se posle mnogo godina čula i pesma "Moj Ivane, kad u vojsku pođeš", bilo je za priču i na ponos meštana Loznja o čemu svedoči i Milorad Gačanović, jedan od najpoznatijih konobara u ovom kraju.
- Ništa mi te noći nije bilo teško, a srce mi je bilo puno. Kako i ne bi kada sam posle toliko godina posluživao goste na ispraćaju u vojsku. Naravno, došla su neka druga vremena i ubeđen sam da će ispraćaja biti sve više jer sada duvaju neki drugi vetrovi i to u leđa onih koji znaju i poštuju i vojsku i srpsku istoriju - naglašava konobar Gačanović, koji je bio zadužen da pred gostima uvek bude i ića i pića.
Među onima koji su odlučili da odu na odsluženje vojnog roka jesu Ivan i Nevena Grujić, brat i sestra iz takovskog sela Lozanj kod Gornjeg Milanovca, a njihov ispraćaj u vojsku u seoskom zadružnom domu bio je za priču.
- U mojoj porodici nije bilo nijedne muške glave koja nije služila vojsku, te ne čudi da sam odlučio da se prijavim za dobrovoljno služenje vojnog roka. Pod vojničkom kapom su mi bili pradede, dede, otac i normalno je da i ja iskusim vojnički život jer sam ubeđen da svaki muškarac u Srbiji treba da služi vojsku i da na taj način upotpuni svoju ličnost. Naravno, iz priča starijih znam da je se svako nakon završetka vojnog roka kući vraćao kao mnogo zreliji čovek - ističe 19-godišnji Ivan Grujić, koji se sprema da uskoro obuče uniformu vojnika Vojske Srbije.
Za razliku od nekadašnjih vremena kada su sestre pesmom ispraćale svoju braću u vojsku, Ivanova četiri godine starija sestra Nevena će zajedno sa bratom na dobrovoljno odslužene vojnog roka.
- Nakon što se brat Ivan odazvao pozivu da za dobrovoljno služenje vojnog roka, a poziv je bio upućen i devojkama, odlučila sam da se i ja prijavim i mislim da nisam pogrešila. Naprotiv! Razmišljam čak i o tome, ako bude moguće, da ostanem u Vojsci Srbije i da mi vojni poziv bude i životni. No, o tome ću kasnije, a sada mi je najvažnije da ću zajedno sa bratom obući uniformu i znam da ću se truditi da kao vojnik ne obrukam ni sebe ni porodicu - naglašava budući regrut u garnizonu u Valjevu Nevena Grujić.
Ponosni roditelji
Na svečanom ispraćaju u zadružnom domu u selu Lozanj, u kome se ne gotovo pamti kad je bio poslednji ispraćaj vojnika, najradosniji su bili Nenad i Katarina Grujić, otac i majka mladih vojnika i domaćini slavlja.
- Naravno da smo presrećni jer iz iskustva znam da sam iz vojske ondašnje velike Jugoslavije kući došao kao drugi čovek. Otišao sam kao klinac koji je kapom terao vetar, a kući sam se vrtio kao ozbiljan čovek koji je mislio o kući, porodici, poslovima. Nadam se da će Ivan i Nevena biti dobri vojnici i uveren sam da će u seoskim domovima u takovskom kraju biti mnogo ispraćaj jer su vojska i uniforma Takovcima u krvi - naglašava Nenad, ponosni otac vojnika Ivana i Nevene
