Šio odela za popove i hodže
Mada je uzeo devetu deceniju života, starina Todor Grbović (80) iz Štavlja kod Sjenice još rado seda za šivaću mašinu i "u svom salonu" u podrumu porodične kuće za samo nekoliko sati skroji i sašije odelo na kome bi mu pozavideli i majstori iz najeminentnijih novopazarskih i beogradskih "krojačkih kuća".
- Nisam više, kao nekada, profesionalni šnajder i nemam stalne mušterije, šijem povremeno za dušu i da ne ispadnem iz forme, najčešće za prijatelje, komšije i poznanike širom Peštera. Nekima i ne naplatim, neki daju koliko imaju, a neki me baš dobro časte. Najviše volim kad dođu komšinice da im skratim suknju ili suzim haljinu, uglavnom uvaže sve moje predloge - priča uz smeh ovaj poznati Pešterac i dodaje:
Vidi kao soko
- Vid me, hvala Bogu, besprekorno služi, još bez naočara mogu da udenem konac u iglu i prepoznam svaki moj štep, čim pogledam mušteriju odmah znam šta mu treba i šta mu stoji kao saliveno, ne volim mnogo da merim i crtam, niti da kopiram modele iz modnih prospekata i novina, sve odmah okom snimim i najčešće odmah počinjem posao, ne pamtim da sam nekada omašio, rezultat je to velikog iskustva i šezdesetogodišnjeg druženja sa makazama, singericom i peglom - naglašava ovaj krojač.
Bez naslednika
Majstor Todor ima sina Gorana koji živi u Lazarevcu i ćerku Ravijojlu, udatu u Kraljevo. Ponosan je na četvoro unučadi, ali i pomalo tužan što niko od njih neće naslediti njegov zanat i njegov "salon" u porodičnoj kući u Štavlju.
Imao je majstor Toša samo 20 godina kada je prvi put uzeo makaze u ruke i seo za šivaću mašinu koju je nasledio od oca od koga je krao i tajne krojačkog zanata.
Tada su se još šila suknena odela, a samo za svečane prilike nabavljani su debeli vuneni štofovi, mahom uvezeni iz Engleske. Za nas na Pešteru, gde su zime duge i hladne, najvažnije je bilo da odelo ili zimski kaputi, za koje sam takođe bio specijalista, budu topli, tek na drugom mestu bila je estetika. Išao sam sa "pokretnom šivaćom mašinom" po celom Pešteru i po mesec dana "gostovao" u Raždaginji, Karajukića Bunarima, Uglu, Dolićim, Barama, Brezi i drugim selima gde sam najboljim domaćinima šio odela za svadbe, vašare, ispraćaje u vojsku i druge svetkovine... Voleli su me i poštovali Srbi i Bošnjaci, u svakoj kući bio sam rado viđen gost, i danas su ostala ta prijateljstva. Šio sam odela za popove, ali i za hodže iz Sjenice i Duge Poljane - ističe Todor.
Majstor za jeleke
- Oprobao se, u mladosti čika Todor i u Parizu gde ga je u pomoć pozvao rođak Vuksan Grbović koji je u Gradu svetlosti i mode imao krojačku radionicu. Brzo se i tamo snašao ovaj vešti Pešterac, šio je odela za probirljivu klijentelu, morao je da prati i svetske modne trendove, ali i radi sa materijalima koje u Srbiji nije ni video.
Malo pravih krojača
Malo je danas pravih krojača, ali i mušterija, ljudi kupuju gotova odela koja se štancuju kao na traci. Nije to kvalitet ni približan mom, ni štofovi više nisu kvalitetni kao nekad, ali ko još u vreme ove besparice mari za to - pita se majstor Todor iz Štavlja.
"Uzimao je tamo moj Todor meru mnogim Francuskinjama", imao je, bogami, raznih mušterija, među njima i puno lepih žena, ali je ostao veran svojoj porodici i deci - šali se Todorova supruga Rajna koja mu je često pomagala da raščisti gužvu u svojoj radionici.
- Bilo je u Francuskoj posla i para, ipak, posle šest godina vratih se svom rodnom kraju, svom Štavlju i svom Pešteru, za mene "lepšem od Pariza". Godinama sam šio narodnu nošnju za razna kulturno-umetnička društva u Srbiji i inostranstvu, uživam dok "kreiram" i šijem jeleke, kanice, pantalone, košulje, kecelje i sve drugo što je naša srpska tradicija i domaći izvorni folklor, šio sam i narodnu nošnju drugih nacija, i danas, za KUD "Štavalj" sašijem sve što od mene zatraže, biće tako sve dok me oči i ruke služe i dok budem u stanju da nogama pokrenem moju sinegricu - poručuje ovaj Pešterac.
