Život u divljini Čemerna
Kao i hiljade drugih radnika u Srbiji čija su nadanja uništili ratovi, pljačkaška privatizacija i tranzicije i Ljubivoje Milinković se našao u koloni onih kojima je od nadanja ostala samo radna knjižica u džepu. Iako je bio cenjeni trgovac u Topoli i Lazarevcu jednog dana mu je saopšteno da posla više nema i da se snalazi kako zna i ume. Za razliku od drugih koji su se našli na ulici, kako se kaže, bez hleba, Ljubivoje je znao šta će i kako će dalje u životu. Put pod noge, pa u rodnu kuću u dragačevsko selo Donji Dubac, podno planine Čemerno koju, srećom, nikada nije zapustio.
Prvo kupio tri ovce
- Ništa mi tada nije preostalo nego od onoga što sam imao u džepu kupim tri ovce i da započnem potpuno nov život u kojem ću biti i svoj gazda, i radnik, i blagajnik i knjigovođa, i kupac, i prodavac ... i da zaboravim na sve ono što u preduzećima, a posebno u privatnim preduzećima muči svakog radnika, pa makar i bio najbolji radnik na svetu. Rešio sam da svakog jutra ustajem bez straha da li će mi gazda saopštiti da za mene više nema mesta. Tako sam rešio, tako sam uradio i sada nema srećnijeg čoveka od mene - objašnjava Ljubivoje kada je, kako i zbog čega je odlučio da se vrati u selo iz kojeg danas retko gde ide-kaže Ljubivoje i dodaje:
Od tri ovce, među kojima je i ovca Kaća koja mu je do sada ojagnjila 40 jagnjadi, stado je polagano raslo i naraslo do brojke od 213 ovaca i jagnjadi koje vrede, po računici Ljubivoja Milinkovića, oko 40.000 evra, a toliki novac, kaže, ne bi mogao da uštedi za ceo svoj radni vek trgovca, ako radi pošteno kao što je Ljubivoje radio. Ipak, i u poslu kojim se sada Ljubivoje bavi ima mnogo rada, ulaganja, neizvesnosti i briga.
Treba mu planinka
- Imam sve osim žene, a voleo bih kada bi neka pristala da dođe da sa njom podelim ovu planinsku idilu. Javljale su se neke, ali kada su čule koliko imam ovaca i da sam sa sela, odustajale su i pogrešile - kaže najčuveniji stočar sa planine Čemerno.
Ustaje sa petlovima
- Kada me ljudi vide da idem ispred, ili iza tako brojnog stada, to stvarno izgleda idilično i svako pomisli da bi i on mogao tako. Ali, nije baš tako, a nije ni lako. Jer, moj radni dan počinje u četiri sata ujutru, a završava se oko 11 sati uveče, a kada je vreme jagnjenja onda gotovo da i nema spavanja. U međuvremenu treba obezbediti oko 3.000 bala sena za zimski period, veterinarsku zaštitu, ići za stadom daleko u planinu gde je najbolja paša, čuvati stado od zverinja, jer ovde često vukovi znaju da naprave veliku štetu, raditi u kući i oko kuće - jednostavno, čitav dan je radno vreme, ali svi ti navedeni i ne navedeni poslovi me u potpunosti ispunjavaju, a od ovog posla pristojno i živim - veli Ljubivoje, koji polagano ide za stadom i s vremena na vreme dozove neku od ovaca, jer u njegovom stadu svaka ovca ima svoje ime.
Možda će neko pomisliti da je Ljubivoje Milinković, koji do sada nikada nije zaklao nijedno svoje jagnje, ili ovcu za svoje potrebe jer stado doživljava na neki svoj, poseban način, pomalo osobenjak, ali to je utisak koji vara.
Zna se red
Kaća je najstarija ovca u stadu i ona određuje u kom pravcu će se kretati ostale ovce. Glavni ovan je Piki - tvrdi Ljubivoje.
- Naprotiv, volim da se družim sa komšijama, trgovcima koji dolaze da otkupljuju jagnjad, sa prijateljima ali, ipak, najlepše mi je sa mojim stadom. Možda je čudno, ali naučio sam i da razgovaram s njima i, verovali ili ne, ali ovce znaju šta im pričam i znaju svaku moju komandu. Ponekad zapevam, onako, za svoju dušu i one znaju da sam tada dobrog raspoloženja, kada se ućutim, one se okupe i tiskaju oko mene. U svakom slučaju, neka misli o meni ko šta hoće, ali lepše mi je sa ovcama nego sa ljudima. Jer, ljudi znaju da uvrede bez razloga, da budu zlobni, da lažu, prevare. Onakve su kakav si ti prema njima i tu je kraj neke velike filozofije o odnosu životinja i ljudi.
