Reporter "Vesti" među Srbima na Kosovu (3): Škola kojoj ne treba zvono
Ova osnovna škola se zove "Radoš Tošić" i nalazi se u Vidanju. Od drugih se razlikuje po tome što nastava ne počinje dozivanjem mališana školskim zvonom. Još pre nego što zatrešti poznati zvuk, Nina, Jovana, Jovan i Pavle već su u učionici. Škola je za njih, kažu, prava radost.
Kada je počeo povratak Srba u opštinu Klina na Kosovu, osnovnu školu u ovom selu je 2005. otvorila grupa nastavnika, a među njima i učiteljica Milanka Šarković, poreklom iz najbrojnije familije u tom kraju. Prvi đaci bili su joj četvoro mališana, čiji su roditelji pokušavali da ostave za sobom strašne godine izbegličkog i teškog života i izgubivši svaku nadu da će na novom mestu steći dom, vratili se na ognjište. Sa decom.
Jedna po jedna, mlade porodice su se vraćale, a mališani su se godinama školovali u privatnoj kući. Simbolično, kao i druge srpske institucije po Metohiji. Vlasnik Srbin, pričaju, nije imao baš puno razumevanja šta je sve potrebno da bi nastava funkcionisala, priča Božidar Šarković, predsednik Privremenog organa opštine Klina.
Reporter "Vesti" među Srbima na Kosovu:
- Zato je za šest godina škola samo jednom okrečena, zamenjene stolice i kupljene peći za ogrev. To je sve. Beskrajno sam zahvalan svima koji su podržali inicijativu da se sagradi nova škola.
Rađaju se deca
U Vidanju je sada 100 srpskih porodica, sedam mladih bračnih parova sa destoro mališana koji još nisu stasali za školu i osmoro osnovaca. Toliko je valjda bilo potrebno da konačno nekome "padne na pamet" da ta deca zaslužuju najosnovnije uslove za obrazovanje - školu.
- Škola je nova, počeli smo u septembru. Grejemo se na drva, ali je toplo. Fali nam dosta, ali imamo obećanje lokalne zajednice da će deca dobiti i igralište, da će se sagraditi kotlarnica. Imamo dosta dece školskog uzrasta. S obzirom na to da je selo malo, mladi se uzimaju, sklapaju brakove, rađaju se bebe. A kakva je perspektiva, videćemo - priča Nemanja Jovović, koordinator škole u Vidanju.
U skoro svakom razredu je po jedan đak. U sedmom nema nikoga, dok je trojica osmaka.
- Uslovi su mnogo bolji nego prošle godine. Imamo dva računara, ali snalazimo se s tim što imamo. Deca su veoma aktivna, vole informatiku, zainteresovana su za sve i nemamo problem s njima - objašnjava Snežana Jeremić, nastavnica informatike.
Ona je iz Goraždevca došla da uči mališane i ponosna je na svakog od njih.
Nedostaje sloboda
- Nedostaje im mnogo toga. Pre svega slobode. Deca su vrlo pametna. Na času uglavnom razgovaramo o nastavnim jedinicama, ne o drugim stvarima, jer ih to dosta opterećuje. Posebno ova naša situacija na Kosovu. Gledamo da im skrenemo malo misli i pažnju sa te tačke. Zadovoljna sam, jer su radoznali, sve ih interesuje, sve pitaju.
Mnogo je bolje
- Kada se setim stare škole pomislim kako je bilo hladno, nije bilo grejanja. Jedne godine je na prvom spratu bila poplava i vlaga, a cevi su pukle. Sada nam je mnogo, mnogo bolje - priča Jelena Mikić, učenica petog razreda.
Dok je nastavnica govorila, Nina Baškalović se već spremila za čas. Treći je razred i informatika joj je omiljeni predmet.
- Na računarima može da se crta i piše i toliko toga. Zato sam baš srećna da sve to sada i mi možemo ovde. U školi je baš lepo u odnosu na prošlu godinu. Imamo table na markere i nije nam zima. Živela sam u Aranđelovcu i tamo je u školi bilo mnogo više dece. Mislim da nam je bolje što nas je ovde manje jer su neka deca tamo bila nemirna i tukla se u školi. Ovde toga nema. Ne kažem da se svi ovde družimo. Posvađamo se ponekad, ali to odmah sutra prestane - detaljno je objasnila Nina, na kraju dodavši da bi, kada poraste, želela da bude učiteljica.
Jedan šestak
Početkom školske godine ovu školu su svečano otvorili Mladen Šarčević, ministar prosvete Srbije i Marko Đurić, šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Jovan Mikić, šestak, pohvalio se da je tada već stekao iskustva s novinarima.
- Ovde mi se sviđa dosta toga. Imamo novu tablu, uslove za rad, novu fasadu. Bio sam četiri godine u školi u Kragujevcu, pa sam se sa tatom premestio ovde. I jako mi je lepo, ali bi trebalo da dođe još dece. Fali mi društvo - kaže Jovan, koji obožava košarku i voleo bi da postoji i fiskulturna sala.
Ipak, u slobodno vreme, za školskom klupom, mašta da postane pevač.
- Za sada razmišljam da budem pevač. Volim i stranu i našu muziku. Znam da je to naporan posao, ali mislim da sam spreman.
Počinjao je čas istorije. Lekcija - pojava hrišćanstva. O Milanskom ediktu mora da zna sve, jer u razredu nema ko da odgovara umesto njega.
- Situacija je malo specifična jer je samo jedan đak, ali sve se nadomesti radom. Bilo bi dobro kada bismo imali internet, to bi pomoglo da radimo, ali ipak sve što je predviđeno školskim programom, mi ispunimo - zaključuje Bogoljub Stepić, nastavnik istorije.
Završena je nastava, a dečica su se još malo zadržala oko škole. Da stariji provere, može li se putem do kuće, koji je tog jutra bio poplavljen.
