Od Karića pobegao u mrtvačkim kolima
Zoran Marković (59) ostaće zauvek zapamćen po pejdžerima, preteči mobilnog telefona, koje je ovaj preduzimljivi Beograđanin doneo u tadašnju Jugoslaviju i za kratko vreme napravio poslovni bum. Nakon što su mu Karići preoteli Bel padžet i prvu licencu za mobilnu telefoniju, poput nekog holivudskog horor filma beži iz Srbije u - mrtvačkim kolima!
Posle nekog vremena vraća se u zemlju sa novim idejama, pa je prvi u Beograd uveo Nji-Fi, bežičnu internet konekciju, koju će posle prodati SBB. Iako nije IT stručnjak, kao menadžer ume da oseti puls tržišta i zov za novim tehnologijama, pa ne čudi što se ovih meseci rastrčao po svetu, šireći mrežu novog bezgotovinskog plaćanja, jedinstvenog u svetu iza kojeg stoji jedan Čačanin. Prošle godine je izgubio majku, a sa suzama u očima nerado priča kako niko od familije nije bio na njenoj sahrani, iako je u vreme slavnih dana Bel padžeta veći deo rodbine pozapošljavao. Pred čitaocima je kratak osvrt jedne neobične ličnosti. Čoveka preduzimljivog duha, ali bez političke veze, neophodne da bi se na srpskom biznis tržištu trajalo u kontinuitetu.
Prao sudove u Kanadi
- Rođen sam u Zemunu, a odrastao u naselju Braća Jerković. Kao vanbračni sin, nosim prezime maminog prvog muža s kojim je takođe imala sina, mog starijeg brata Milovana. Nikada nisam saznao ko mi je otac, niti sam majku pitao. Samo sam je jednom, sećam se, kada sam se uplašio da ću izgubiti kosu, usplahireno pitao da li je otac bio ćelav. Ona je rekla da nije, pa mi je laknulo. Moja majka Milojka Đurić radila je kao čistačica u preduzeću "7. juli" i pružila mi je sve: pored njene ljubavi, nisam osetio da mi otac nedostaje.
- Hteo-ne hteo, bio sam odličan đak, majka je bila stroga. Oduvek sam bio radoznao i nemirnog duha i još dok sam išao u Saobraćajnu školu u Zemunu, već sa 16 godina, seo sam u voz i sa interrej kartom za 200 dolara putovao po Evropi. "Gde si, sine", pita me majka. "Evo me u Stokholmu." "Je l' to u Sloveniji", pita me ona. Učio sam engleski, putovao, upoznao drugačije okruženje i sve se to negde akumulira u glavi i postaješ pametniji. Putovanje je najlepša stvar za čoveka.
Darovi za porodilje
- Pošto je moja majka bila monahinja, imao sam drugačiju viziju kako da trošim profit. Nisam davao sistemu već u humanitarne svrhe. Recimo, na Dan Bel padžeta, svakoj porodilji u Beogradu dodeljivali smo paket sa bebi opremom u vrednosti od 100 dolara. To je 1993. bila velika suma. Ili, svaka novorođena beba u firmi je dobijala po 1.000 dolara. Osnovao sam Fond za obnovu srpskih manastira, ulagao sam u neke neprofitabilne stvari, zapošljavao sam ljude sa invaliditetom. Celoj ekipi karatista iz Partizana sam finansirao put za jedno takmičenje na Kubu. Ja sam kao dečak trenirao karate zajedno sa Dragoljubom Kočovićem, koji će posle biti ministar za sport. Jednom rečju, ulagao sam u neke stvari koje nisu direktno pomagale vladajuću familiju Milošević i sistem. To, po svemu sudeći, nije bilo dobro za mene. Imao sam opstrukcije. Nije bilo uopšte lako, ali sam iz Kanade došao samo menadžerski orijentisan, i ulagao sam u ljude i njihovu edukaciju. Slao sam ih po celom svetu o trošku firme na seminare, ali i plaćao godišnje odmore.
- U Kanadu sam otišao 1982. godine. Prodao sam žutu ford kortinu kojom sam taksirao po Beogradu i krenuo trbuhom za kruhom sa 5.000 dolara u džepu. U Kanadi sam, kako to biva, prvo prao sudove, zatim sam radio kao konobar. Pitaju me da li znam da konobarišem, odgovoram: "Kako da ne, pa imao sam kafić u Beogradu." Naravno da nisam imao jer u to vreme privatnih kafića nije ni bilo kod nas. Vidim druge konobare kako drže ruke pozadi i klimaju glavom dok slušaju porudžbine. Tako i ja. Sećam se da je za stolom bilo 12 ljudi i dok oni poručuju, ja klimam glavom sa rukama na leđima. Dođem u kuhinju, pojma nema šta su naručili. Ne bih znao ni na srpskom da ponovim, a kamoli na engleskom! Gosti čekaju pola sata, ja da se iskobeljam donosim piće, ne smem da im kažem da nema hrane, oni čekaju, čekaju i na kraju - odoše. Gazda me je, naravno, izbacio. Posle toga sam rekao sebi: "Piši, šta god da je u pitanju, zapisuj!"
Svašta sam radio, jedno vreme i držao školu u karateu, jer sam kao klinac trenirao karate u Partizanu i došao do crnog pojasa.
Izgubio bitku za pravdu
- U Kanadi sam se doškolovao, završio sam Višu ugostiteljsku. Vidim svi nose taj pejdžer, ali ga kod nas nema i tako dođem na ideju da ga plasiram u Jugoslaviji. Pošto nisam ništa znao o tehnologiji, odem u pet-šest kanadskih firmi koje su se time bavile. U hodu sam otkrivao stvari i kada sam došao kod poslednje firme, već sam vladao materijom. Tako naučim koncept. I dan-danas tako radim. Ne znam šta je unutra, ali znam da objasnim kako funkcioniše. Krajnjem korisniku sve treba da bude objašnjeno na lak i razumljiv način, a obično su vam u životu inženjeri loši prodavci. "Ubijaju" objašnjavajući.
- Bel padžet sam 1991. doneo iz Kanade. U Kanadi sam imao dogovor sa Bel Kanadom, to je kao naš Telekom, da u uđu u Jugoslaviju, ali oni mi tada kažu, pazite, početkom 1991. godine(!), da će početi rat i da nisu zainteresovani. Bio sam u čudu. Onda sam našao nove partnere u Kanadi. Oni su bili investitori, ali ne i suvlasnici jer po tadašanjem zakonu stranci nisu mogli da budu suvlasnici. Iako je bilo teško vreme, rat je počeo, hiperinflacija, do 1993. vratio sam im celu investiciju.
Nagrada za najveću štetu
- Nagrađivao sam i one zaposlene koji su postigli najveći uspeh i one koji su pričinili najveću štetu. Nagrađivao sam najveću grešku zato što je bolje da neko napravi neuspeh, ako je pokušao nešto da uradi za firmu, nego da napravi osrednji uspeh. Recimo, Tika Simić je bio direktor i slupao mi je mercedes kada je žurio na jedan poslovni sastanak. I ja sam ga nagradio. Ne bi slupao auto da nije jurio za poslom, zar ne?
- Napravio sam grešku kada sam račun firme otvorio u Karić banci, pa su Karići imali uvid u naše uspešno poslovanje. Imao sam ideju da prerastemo u mobilnu mrežu. Ja sam 1994. dobio prvu dozvolu za mobilnu telefoniju, ali su Karići uz pomoć političara ugasili tu dozvolu da bi onda dobili svoju. I sada kada se Bogoljub (Karić) žali da mu je država otela Mobtel, neka ga neko pita kako je on došao do Bel padžeta i mobilne telefonije.
- Sve je krenulo tako što mi je Bogoljub prvo ponudio tri miliona dolara, vilu na Dedinju i suvlasništvo u Bel padžetu, što sam odbio jer to bilo gotovo ništa u odnosu na ono što sam uložio i imao nameru da uložim. Posle su usledile ucene, da bi na kraju ušli u prostorije kompanije sa heklerima i četiri džipa i odneli mi sve. Zbog direktnih pretnji da se pripazim da ne prođem kao mladi biznismeni u Ukrajini i Rusiji, iako sam bio jedini osnivač kompanije, morao sam da pobegnem iz zemlje. Bogoljub je tada tvrdio da nema veze s tim, a imao je moćne političke zaštitnike i uticaj. U vreme Slobodana Miloševića, Karići su dobijali sve sporove. I danas su deo sistema i ja sam svoju borbu za pravdu izgubio.
Hapšenje i pritvor
- Zapamtiću taj beg u Rumuniju 1995. Bilo je baš uoči Svetog Nikole, 18. decembra. Bio sam uplašen za svoj život, a kako ne bih, kad su mi pretili. Bivši zet koji je vozio mrtvačka kola mi je sve organizovao. Bio je pravi profesionalac, kada vozi pokojnika on obuče crno odelo, pusti žalosnu muziku. Kad ga vidiš, misliš da je deo ožalošćene porodice. Nisam bio u sanduku već u kolima, kao deo pratnje.
- Bel padžet nije imao svoj poslovni prostor, već smo ga iznajmljivali. Imao sam samo tehnologiju i, ono najvažnije, ljude i njihovo znanje u koje sam ulagao. Imao sam najbolje inženjere za telekomunikaciju i operatere u zemlji. Kada je Bogoljub preuzeo firmu, on je preuzeo tehnologiju i ljude. Bila je to čista otimačina. Kada sam se 1998. godine vratio u zemlju, bio sam uhapšen i u pritvoru sam proveo 36 dana. Oslobođen sam svih optužbi koje mi je Bogoljub Karić "pakovao" za vreme mog odsustva iz zemlje.
- Nisam imao prilike da se upoznam sa Miloševićem. Njegov sin Marko je jednom dolazio u moju kancelariju, 1993/1994, ne sećam se tačno, i nudio mi poslovnu saradnju. Nisam je prihvatio. Nisam nikada bio zainteresovan za politiku. Mislim da za to treba da imaš poseban gift. Da sam tada znao ovo što znam, možda bih prihvatio, a opet, da je tako bilo, sada ne bih pričao sa vama. Tako da me je Bog sačuvao. Da sam znao da igram u tom kolu, ne bih znao da igram do kraja.
Tri kćerke i sin
- Iz prvog braka sa Bebom Žarić imam ćerku Minu (27), sa drugom suprugom Mirom ćerku Saru (24). Obe su završile FON s odličnim prosekom. Sa sadašnjom suprugom Aleksandrom živim u Beogradu. Imamo sina Nikitu (16) i ćerku Ivonu (12). Kad smo birali ime za sina, mislili smo da mu damo ime Sergej, ali smo onda videli da Sergej potiče od sluge, a Nikita je označava pobednika. A i pošto se on rodio u Kanadi, dobro je izbeći slovo 'j' u imenu. Sva deca mi imaju kanadsko državljanstvo iako su prve dve ćerke rođene u Beogradu. To jeste benefit, ali niko neće da živi gore. U stvari, Mina je otišla prošle godine, snašla se sa suprugom, ali se vratila u Beograd pošto je rodila dete.
Majka - monahinja Sara
- Majka Milojka se zamonašila kad sam otišao u Kanadu. Nije došla na aerodrom da me isprati, već je otišla u manastir. Tada nisam razmišljao o tome zašto se zamonašlila, bila je uvek pobožna. Preminula je prošle godine u manastiru Rakovac kao monahinja Sara, i tu je i sahranjena po sopstvenoj želji. Nisam je posećivao koliko treba, udaljenost, posao ponese. Rođak koji joj je o mom trošku nosio hranu svake nedelje, više nikada nije bio da je poseti kada sam ja napustio zemlju. Niko od familije nije došao na njenu sahranu. Kad sam imao mnogo para, svi su hteli da mi budu blizu, pogotovu familija. Sada im više nisam drag, a skoro sve sam pozapošljavao.
Kada se sve sabere i oduzme, zadovoljan sam. Pre svega decom. Moja deca su normalna, sami stvaraju, dobri su đaci. Nisam ih obasipao novcem i izrasli su u samostalne ljude sposobne za život. Imali smo dobru komunikaciju, ali nikada nisam želeo da ih kontrolišem u svakom segmentu odrastanja. Pomagao sam savetima. Recimo, starija ćerka me pita, kad je branila diplomski na fakultetu, da li da i knjigu profesora pred kojim polaže, stavi kao referencu. "Pa, jesi li je koristila", pitam, a ona kaže da nije. "Nemoj onda, što bi lagala", kazao sam joj. Profesor je bio ljut, morao je da da desetku, ali nije hteo da prisustvuje koktelu. Deca, porodica, to mi je najveće bogatstvo.
