Moj put do pakla i nazad
Bio sam među nekoliko hiljada dece, žena i staraca koji su uz vojsku vojvode Pavla Đurišića, sveštenstvo i srpsku elitu prošli od Andrijevice do Austrije i natrag, podseća svedok istorije iz Toronta.
Mnogo je tema za razgovor sa Mirom Miketićem iz Peovca kod Andrijevice, vitalnim 81-godišnjim penzionerom i čitaocem "Vesti" koji decenijama živi u Torontu. Iz štampe je upravo izašlo dopunjeno izdanje njegove knjige "Kodovi pamćenja - 100 godina".
Prilozi za crkve u otadžbini
Ono što je kroz duge decenije života u Kanadi još bilo izuzetno važno Miru Miketiću, i način na koji je on živeo jeste darovanje, nesebično davanje i pomoganje pojedinaca, siromašnih i starih, i crkve naročito. O tome nerado govori. Nije bogat čovek, ali ima neutaživu potrebu da daje, pomaže i časti.
- U komunizmu, kao dete i momčić, u Crnoj Gori nisam smeo da pogledam u crkvu, a kamoli da se prekrstim. U kući smo to tajno radili, slavili smo i počeli smo da donosimo i badnjake. Kada sam došao 4. januara 1961. u Toronto i 6. januara ušao u crkvu Svetog Save na Riveru gde sam ostao do sada, vi ne možete da verujete kakvo je to za mene bilo oduševljenje, radost, snaga i želja da se prekrstim ne tri puta nego deset puta. Dobio sam duševnu i duhovnu slobodu kada sam ušao u crkvu i kako da je ne pomognem. Radio sam malo i fizičke radove, bio sam u upravi. Novčano sam pomagao izgradnju Srpskog centra u Misisagi, manastira u Miltonu, kao i mnogi drugi uostalom. Nije to ništa posebno - prosto je neprijatno našem sagovorniku.
Ipak, treba da se pomene da je slao pomoć za podizanje crkava po Srbiji i Crnoj Gori. Svešteniku u Andrijevici pet godina je redovno slao donacije koje bi on i njegovi prijatelji sakupili u Torontu. U tom slučaju osećao se posebno obaveznim, jer je lično isposlovao da prvi put posle rata, 1988. godine, sveštenik dođe u tamošnju crkvu gde i danas služi. Posle svake promocije svojih knjiga u Srbiji i Republici Srpskoj daruje primerke od čije prodaje prihodi idu bibliotekama ili organizacijama koje organizuju promociju. Galantno je plaćao račune, večere, darivao, ne da potkupi, nego naučen da za svaku, pa i najmanju uslugu ne ostane dužan. Nažalost, često je na ružan način iskorišćavana ta njegova potreba i osobina stečena vaspitanjem i odrastanjem u čestitoj roditeljskoj kući.
Vrlo uspešna i posećena promocija njegove trilogije "Kroz pakao i natrag" u Bijeljini, u RS, desila se ovog leta, a uskoro treba da se uruči njegova donacija Dejanu Jankoviću iz Beograda koji je povredio kičmu na poslu, a nema novca da plati pregled - magnetnu rezonancu.
Borba za istinu kroz pisanje, i nesebično darovanje, pored toga što je Miro suprug, otac i deda dvoje unučadi, najznačajnije određuju njegovu ličnost i govor o tome ko je on zapravo.
Od Mojkovačke bitke do NATO bombardovanja
- Knjiga "Kodovi pamćenja - 100 godina" zapravo je dokumentarna građa o tome šta se dešavalo sa Srbima tokom jednog veka. Dobar deo zauzima građa o Draži Mihailoviću i Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Taj deo priredio sam sakupljajući podatke sa raznih strana, uglavnom iz inostranih izvora. Pre svih od Dejvida Martina, zatim iz izjava 30 spasenih pilota, te iz tekstova 50 stranih novinara koji su pisali o Draži Mihailoviću pre i za vreme njegovog suđenja, kao i posle njegovog ubistva. Tu je i dokumentacija Staniše Vlahovića o tome kako su Čerčil i britanska vlada rešili da puste Dražu niz vodu i da podrže partizane. Deo knjige posvećen je senima junaka Mojkovačke bitke. Zatim govorim o Njegošu i Lovćenu, a onda o spomenicima stradanja srpskog naroda od Kosova, preko Lijevče polja, Šibova kod Banjaluke do Kravica u RS i spomenika u Beogradu posvećenom deci stradaloj u bombardovanju NATO-a - priča Miro Miketić.
Iako je u Kanadi skoro šest decenija, Miketić je svoje godine, svoje želje i ciljeve posvetio svom životnom delu - ispisivanju istine o tragediji srpskog plemena u Crnoj Gori tokom i naročito na kraju Drugog svetskog rata, i usudu Srba u poslednjih 100 godina, životu u šest ili sedam država pod raznim režimima i ideologijama, posebno komunističkom.
Trilogiju "Kroz pakao i natrag", koja je doživela dva izdanja, smatrate svojim životnim delom?
- Tamo kod nas, u Srbiji i Crnoj Gori, potomci komunista i dalje vladaju, puna istina o tome šta se dešavalo od 1941. do 1945. ne zna se ili neće da se zna. Ja nisam pisac, nisam završio studije književnost, ali želim da se ne zaboravi gde je i kako je nekoliko hiljada dece, žena i staraca (sve ono što nije smelo da čeka komuniste) koji su uz vojsku vojvode Pavla Đurišića, brojno sveštenstvo i srpsku elitu prošli od Andrijevice do Austrije i nazad, "kroz pakao i natrag", ostalo.
Kako su ginuli, bili ubijani i umirali od bolesti i iznemoglosti tokom tog puta. Proveo sam, kao devetogodišnjak, osam meseci od Andrijevice do Austrije i nazad sa svim tim starinama koji su mi bili bliski kao i moji rođeni đedovi i tada sam se oblikovao trajno i nepovratno. Tada sam završio životni fakultet, shvatio šta je život, vera, šta su čojstvo i junaštvo i vrednost Srbina koji je rado padao za otadžbinu i branio krst. Prađed Bogdan objasnio je u mojoj trilogiji kako čovek postaje i razvija se: čovek sam sebe stvara svojim poštenjem i verom u Boga, verom u Svetog Savu, a to se uči u porodici, u zajednici, u komšiluku, a najviše u crkvi - priča Miro Miketić za "Vesti".
Pomoć Dejanu Jankoviću
Za Dejana Jankovića, Miro Miketić saznao je iz "Vesti".
- Lomio sam tri pršljena kad sam bio mlad, posle sam na skijanju povredio kičmu, prolazio sam kroz teške dane i znam kakvi su to bolovi. Nisam više imućan, ali kada sam pročitao da treba da uradi magnetnu rezonancu, a da nema para za taj pregled, odlučio sam da pomognem da ne čeka iduću godinu. Ja bih bio srećan da on to završi i da dalje istera stvar sa svojim poslodavcem na čistac.
Junaštvo je kada braniš otadžbinu i veru, ali bez čojstva sve se uruši, ističe naš sagovornik.
- Moraš biti iskren i pošten, ko je shvatio šta je junaštvo i čojstvo ostao je čist i nije pokleknuo. Kad sam u četvrtom gimnazije počeo da pišem tu moju trilogiju, sa svojim sam đedovima bio svako veče. Bilo mi je jako bitno da ispričam tu njihovu priču, da im tako podignem duhovni spomenik, večni spomenik, jer će knjiga ostati, i srećan sam što je moja želja ispunjena. Ispunio sam svoj cilj, nisam dozvolio da moji đedovi odu u zaborav - kaže na kraju razgovora za "Vesti" Miro Miketić.
