Dijasporo, pomozi Hilandaru!

Veliki požar u martu 2004. godine naneo je ogromnu štetu manastirskom kompleksu Hilandara. Poslednje četiri godine radi se na temeljnoj obnovi i rekonstrukciji svetinje o čemu za "Vesti" govori arhitekta Dragomir Krivokuća zamenik rukovodioca gradnje, koji vodi i Zadužbinu svetog manastira Hilandara.

- Od požara koji se desio u martu 2004. godine, pa sledeće dve godine, do maja 2006, kad su zvanično počeli radovi na obnovi izgorelog dela, utrošene su na obnovu, osposobljavanje infrastrukture, vode, struje, snabdevanja, izgradnju smeštajnih kapaciteta za radnike, monahe i goste. Izgrađeni su trpezarija i sobe, a deo koji se naziva senara i koji je služio za držanje stoke i neke poljoprivredne aktivnosti dugo godina nije bio u funkciji, sada je rekonstruisan i tu je napravljen smeštaj za 80 poklonika.

U tom delu napravljena je i gostoprimnica za prijem ljudi koji dolaze u manastir. Te dve godine protekle su i u obezbeđenju potrebne dokumentacije i odobrenje projekta za koje je zadužen grčki Zavod za zaštitu spomenika kulture, posebno Svete gore - kaže Krivokuća.

Arhitekta Dragomir Krivokuća

U maju 2006. godine počela je obnova izgorelog dela manastirskog kompleksa i na tome se radi pune četiri godine.

Trenutno je aktuelna obnova velikog konaka najvećeg pojedinačnog objekta u manastirskom kompleksu.

Završavaju se zanatski radovi na prvom delu i to će biti gotovo za tri meseca, potom slede građevinski radovi, a posle uređenje unutrašnjeg dela.

Po prvobitnom planu, trebalo je 10 godina za obnovu, država Srbija se obavezala da će godišnje obezbediti milion evra.

- Prve dve godine, do 2008, Srbija je ispoštovala te obaveze, ali su već prole godine sredstva smanjena za više od 60 odsto. Za ovu godinu još nismo dobili ništa. To je trebalo da nam bude glavni izvor finansiranja, ostali deo dobijamo od crkve, građana, dijaspore, ali to je veoma malo da bismo održali planiranu dinamiku radova - tvrdi Krivokuća.

Južna strana manastira sada se obnavlja

Radovi na obnovi manastira na Svetoj gori su specifični, reč je o zatvorenoj sredini gde nema uobičajene komunikacije mobilnim telefonima, nema radija i televizije, a brod dolazi jednom dnevno. Period od novembra do marta je problematičan za transport brodom zbog bure i nemirnog mora. Pored toga, ne radi se na "crveno slovo" u kalendaru, tu su i zahtevi monaha vezani za bogosluženja, tako da je neophodno sve to uskladiti. Zbog toga građevinska sezona traje znatno kraće.
 

- Sama rekonstrukcija je mnogo sporija i skuplja nego izgradnja novog objekta. Materijali i tehnike koje se koriste uglavnom su tradicionalne i u skladu s vremenom nastanka tih objekata. Na Svetoj gori tradicionalni materijal od drveta je kesten, a neke grede imaju dimenzije 28h28 cm, a dužinu 12 metara i retko da neko negde radi s materijalom tih dimenzija.

Drvene su nam međuzidne konstrukcije, pregradni zidovi i krovna konstrukcija, rogovi su od 14, 16 i više metara, što je retkost za standardnu gradnju. Krovni pokrivač je od kamenih ploča i ogromne je težine, zidanje kamenom i opekom starog formata, način zidanja i obrada drveta su na način kako je to nekada bilo rađeno - objašnjava sagovornik "Vesti".

On ističe da je princip rekonstrukcije u onom obliku kako je to bilo nekada može estetski da se postavi, s tim što se zbog statičkih i konstrukcionih razloga upotrebljavaju i novi materijali, ali samo tamo gde je to neophodno kako bi se obezbedila trajnost i stabilnost objekta.

- Tu mislim na korišćenje zatege od inoksa, korišćenje čeličnih konstrukcija u nekom delu, izradu betonskih serklaža koji su skriveni u zidove, postavljanje platana od kablovskih vlakana koji imaju izuzetnu čistoću, otporni su na požar i ne utiču mnogo na promenu izgleda zidova, korišćenje specijalnih masa za imitiranje šupljina u zidovima, aditiva za maltere i izolaciju - dodaje Krivokuća.

Trenutno na obnovi radi 40 radnika, ali zbog viznog režima i svega ostalog nisu svi stalno tu. Dolaze u smenama koje traju od jednog do dva i po meseca. Pre požara manastir je imao svoju zadužbinu u Srbiji koja se bavila izdavaštvom, crkvenim delatnostima i kulturom. U trenutku požara u manastiru su se odvijali građevinski radovi, pa je sa grčkim preduzimačima dogovoreno da se urade neke osnovne stvari kao što su osposobljavanje, raščišćavanje i čišćenje prilaza manastiru.

Severna strana je u požaru mnogo više stradala

U tom trenutku ocenjeno je da je mnogo isplativije da manastir u sam organizuje izvođenje radova i zato je u zadužbini u Beogradu formirana građevinska operativa. Ona zapošljava radnike i šalje ih na rad na Svetu goru.
Na severnoj strani manastirkog kompleka urađena je samo sanacija bedemskog zida pošto se raspukao napola i ovaj deo je doživeo najveća oštećenja.
- Ipak, kad se pogleda veći deo tih izgorelih objekata, tu postoji gabarit, fale krovovi i prozori, dok je taj severni deo desno od glavnog ulaza ili "beli konak" najviše stradao jer su se kompletni spratovi jednostavno urušili - kaže Krivokuća.

Bila je ovo i prilika da za "Vesti", najtiražnije novine u srpskoj dijaspori, arhitekta Dragomir Krivokuća kaže šta bi to mediji mogli da učine što bi im bilo od koristi.

- Za nas je važno da mediji koji se bave širenjem znanja i kulture objašnjavaju značaj manastira Hilandara i Svete gore, odnose između manastira i države, šta sve ima u Hilandaru. Ovde se nalazi pokretno blago u manastirskoj riznici i biblioteci koje je verovatno veće od sveg blaga o njenoj prošlosti koje se danas nalazi u Srbiji. Tu je reč o istorijskim dokumentima, spisima, potvrdama srpskih kraljeva, careva i kneževa.