Tužakaju me lovci

Njegova večna inspiracija su rodna Žuljevica, planina Kozara i ljubav prema nebu nad njima, kao simbolu duhovnosti. Iako već 18 godina živi u Firenci, rado se vraća u svoj rodni kraj. Ipak, uprkos brojnim ponudama retko je izlagao na ovim prostorima.

Mladen Karan, akdameski slikar

 

Nedavno je na poziv gradonačelnika Prijedora Marka Pavića održao izložbu i performans koji nikoga nije ostavio ravnodušnim. Izložba "U lavirintu bez centra" u Muzeju Kozare u Prijedoru otvorena je do 11. juna.
 

Koliko vam je važna tradicija?
 

- Ništa lepše nema od šlinge kozaračke koju sam napravio paljenjem platna jer ne znam da šlingam. Da biste se odrekli svojih običaja, morate imati neki veliki motiv, a to može biti samo ljubav. Recimo, oženite Šveđanku i želite da postanete Šveđanin, ali ona to sigurno ne bi prihvatila jer bi sigurno tražila po nekim starim kućama gde ste rođeni neku vašu kolevku ili biljac (šareni pokrivač od vune) kojim ste se pokrivali. Ja imam dva biljca iz detinjstva i kada naložim vatru u ognjištu u rodnoj kući u Velikoj Žuljevici, nigde ne spavam kao na tim biljcima, pored te vatre, ali zaista nigde.
 

Kada vas je obuzelo slikarstvo?
 

- Kao dete sam imao potrebu da stalno nešto crtam. Imao sam osam godina i jedne večeri pod svetlošću petrolejske lampe, jer je struja došla u selo tek 1961. godine, nacrtao sam konturu komšije koji je svratio do nas. Otac i on su bili iznenađeni i rekli su: "Pa to je Grujo!" i otad nisam prestajao. Onda sam crtao po štaglju kredom, po pesku, po stablu trešnje izvodio ornamente ...
 

Da li su talenat podsticali nastavnici?
 

- Imao sam veoma dobrog nastavnika, zvao se Branko Pašić. Kad sam shvatio kakav je pedagog bio, uzeo sam njegovog sina za kuma iz zahvalnosti. On nije davao podršku samo meni već svoj deci. S tim pojmom talenta susreo sam se tek kada sam otišao na studije filozofije i sociologije, a pojam talenat su izbegavali da koriste čak i na akademiji. Jer, u umetnosti je misao primarna, a talenat je nešto što izbegavam da koristim kao pojam, jer smatram da svako dete ima predispozicije za nešto. Nemam ja talenat za slikarstvo, ja imam odnos prema radu drugačiji od drugih.
 

Kakav je taj odnos prema radu?
 

- Vrlo sam uporan, savestan, i pedantan. Ispričaću vam da sam 1988. počeo da gradim kuću u rodnom selu dok sam živeo u Zagrebu. Ta kuća je stajala nepokrivena do 2001. godine i nakon 10 godina sam je sa decom prvi put obišao. Ploča se potpuno raspala. Pitao sam sinove: "Momci, hoćemo li ovu kuću da rušimo ili završimo?" Stariji sin je imao 15 godina i rekao je nešto što me je iznenadilo: "Tata, znam da sve što si započeo, to si i završio, pa završi i ovu kuću". Tako sam priveo radove kraju i ta kuća nam je vratila toplinu zavičaja, naše tradicije. Taj spoj onog što smo naučili u svetu i onog što smo nasledili od naših predaka daje kući jednu nesvakidašnju, dopadljivu i ugodnu atmosferu.
 

Na otvaranju vaše izložbe "U lavirintu bez centra" u Prijedoru ostavili ste publiku bez teksta.
 

- Nije mi bila namera da postignem bilo kakvu patetičnu reakciju, već da iskreno ukažem na stanje u kojem se nalaze narodi na ovim prostorima. Nama koji smo rođeni u BiH niko nema pravo da oduzme zavičaj. Zavičaj je sastavni deo našeg ličnog identiteta. Izgovor je da su sva tri naroda u BiH izmanipulisana. To bi značilo da su maloumni, neodrasli ili bolesni na neki drugi način. Smatram da su narodi zreli i mislim da je u pitanju nedostatak odgovornosti pojedinaca koji kreiraju politiku. I to se ponavlja vekovima. Živim izvan BiH već 40 godina, ali sam za nju emotivno vezan. Želeo sam da performansom žrtvovanja dece, kao paganskim običajem, dočaram umetničko i simbolično žrtvovanje anđela za bolju budućnost i apel za mir u BiH.
 

Činjenica je da se ne može povući granica između umetnosti i politike, a sami ste na svojoj koži to osetili, jer ste akter jednog neobičnog sudskog spora.
 

- Apsurdno je da sam žrtva lažne optužbe lovačkog društva iz Novog Grada za ometanje poseda. U mom rodnom mestu Žuljevici na lokalnom putu ovo udruženje je postavilo lovačku čeku, koju su radnici srušili kada su sređivali put. Izgleda da sud treba da izda dozvolu da se ukloni takva nakarada na putu. Meni je sudija presudio da moram da izgradim istu takvu konstrukciju, na istom mestu, ali neka opštinska građevinska inspekcija ne dopušta da se takvo nešto postavi na putu.
 

Usledila je još jedna tužba?
 

- Optužili su me da sam piroman! Pre tri godine u tom mom zavičaju, ispred te lovačke kuće, zapalio sam jedno odlagalište smeća i to deset metara od moje zemlje. Kontrolisao sam vatru, a oni su to prijavili kao požar, i to ne šumarija nego lovačko društvo. Sudija mi je rekao da treba da potpišem da sam kriv i da platim 92 KM materijalne štete jer su izgorela i neka stabla u toj vrednosti. Postavio sam sudiji vrlo jednostavno pitanje: da li je razlika između uklanjanja smeća i požara upravo ta vrednost od 92 KM, što je stvarno apsurdno. Rajko Nogo jednu svoju pesmu posvećenu Meši Selimoviću završava rečima "umoran sam od zavičaja", ja se još nisam umorio, ali sam blizu.
 

Da li je danas moguće živeti od umetnosti?
 

- Umetnosti dugujem puno, dosta sam toga dobio, ali mi je, s druge strane, umetnost i uzela sve. Nisam nikada radio ni u jednoj instituciji. Dakle, ne znam šta to znači dobiti društveni stan, ne znam šta je to dobiti atelje, šta je to da mi neko plaća troškove. Sve to uzimaju oni koji najmanje zaslužuju. Postoje u toj Evropi gde ja živim određeni socijalni slučajevi, a kod nas je biti socijalni slučaj čak i privilegija. Ovo što se nama danas događa ja bih jednostavno nazvao nepodnošljivost življenja.
 

Kako gledate na kolege koji žive ovde od umetnosti?
 

- Smatram da su naši slikari mazohisti. Žive od posla koji svuda u svetu pripada eliti, a ovde ih smatraju za ljude koji se bave usputnim, beskorisnim zanimanjem. Nisu ni svesni da ništa drugo neće ni ostati iza nas osim kulture, u bilo kojem obliku, pa makar i u vidu življenja svog, a ne tuđeg života.